ЧЕТРДЕСЕТ ДАНА ОД УПОКОЈЕЊА СВЕТИСЛАВА ПЕЈИНА, КТИТОРА ХРАМА У ГРБАВИЦИ


Светислав! У самом имену његовом садржане су двије ријечи које описују његов живот. Свето и славно. Свето је његово страдање, а славно је његово задужбинарство.
 
Од када је угледао овај свијет, почело је његово страдање које није престало све до његовог упокојења. Те 1938. године Господње, док су Европу потресале зле слутње, у Буковцу је све напредовало. Младен и Босиљка су добили још једног сина којем су дали име Светислав. Све им је у дому било радосно и благословено. Зло које се надвило над њима, ови честити домаћини нису могли ни да наслуте. Није Младен имао пуно избора. Лазарев завјет и примјер његових предака јасан су му путоказ. Посљедњи пут је загрлио своју Босиљку и дјечицу, благословио их, узео пушку и отишао тамо гдје му и приличи, у прве редове југословенске војске у отаџбини. Из тих редова је отиша право у Царство небеско одакле је кријепио и благосиљао своју породицу пред којом је био претежак период.
 
Светислав се свог оца није сјећао, али период послије рата урезао је на дјечјој души ожиљке који нису зарасли ни до његовог посљедњег издисаја. „Њихов отац је био четник”, била је пропусница за све безбожне комунисте који су користили сваку прилику да своја болесна хтијења искористе у корист личних пљачки. Све су им одузели. Тјерали су их да раде, а плодове њиховог рада узимали само за себе остављајући удовицу са сирочићима да гладују. Такмичили су се у иживљавању. Но, ништа од тога није сломило дух јуноше Светислава. Знао је да је добру загарантована побједа Христовим Васкрсењем и да до те побједе мора доћи преко Голготе.



Носио би он свој крст на својој земљи, али су му све одузели и за њега није било мјеста у новој држави. Тешка срца одлази у Њемачку са само једним циљем, да се врати у отаџбину. Вриједном раднику није било тешко да се снађе у туђини. Но, ђаво, непријатељ рода људског, ни тада није мировао. Године 1982. Светислав је повриједио кичму и бива принуђен да иде у пензију. Одмах послије лијечења враћа се у отаџбину.
        
Године 1984. ступа у Свету тајну брака са својом изабраницом Загорком. Добијају сина. То је за Светислава коначно један миран период пун среће и радости који, нажалост, није дуго потрајао. Оно што је он схватао још педесетих година, већина Срба сватиће тек деведесетих. Темељи комунистичке Југославије изграђени на српским жртвама морали су да попуцају.
        
Почео је грађански рат у БиХ. У дому Пејин (као и у многим) историја се поновила. Светислав се опрашта од своје Заге и свог јединца и одлази у прве борбене редове. Тамо остаје више од године дана. Међутим, због његовог инвалидитета наређено му је да се врати кући. Коначно је добио прилику да исправи историјску грешку учињену његовом оцу и свим војницима југословенске војске у отаџбини. Оснива у Брчком равногорски покрет с намјером да сапере љагу са свих честитих домаћина који су се борили против фашиста. Циљ је јасан, показати право лице историје, одвојити честите српске домаћине који су бранили своје домове од фашиста и домаћих злочинаца. Значајан је његов допринос у изградњи споменика ђенералу Дражи Михајловићу. Нажалост, ни овај његов рад није прошао без искушења. У глобалној кампањи сатанизовања свега што долази из српског народа, усљед неразумијевања и непризнавања оног што је и цијели свијет потврђивао током Другог свјетског рата, рад равногорског покрета је забрањен. Забрањен је активан рад, али Светислав је до посљедњег свог даха свједочио да је четнички покрет (не рачунајући домаће изроде) бранио народ.
         
Усљед ратних дешавања многе породице су остале без крова над главом. Светислав је помагао колико је могао. Давао је своју земљу људима да на њој праве куће. Само су Богу позната дјела његовог милосрђа.
        
Но, оно што га је највише надахњивалао, свакако је православље. Светислав је активно учествовао у животу цркве. Био је у одбору. Био је велики донатор.
        
Ипак, круна његовог задужбинарства је храм Светог Николаја који је подигао у Грбавици код Брчког. Подизање овог храма од 2013. до 2019. године, пратила су бројна искушења, али то ниједног тренутка није поколебало његову вјеру. Данас видимо да тај храм отвара једно потпуно ново поглавље његовог животописа које ће исписивати дјечица којих је све више на Литургијским сабрањима у храму Светониколајевском у Грбавици.
        
То је наш Светислав. Све му је било свето и славно. Сада се радује са свима онима који с правом могу да изговоре ријечи Светог Апостола Павла: „Добар рат ратовах, трку заврших, вјеру одржах.” (2.Тим.4.7).
                                                                      
Бојан Крстановић, вјероучитељ
6.фебруар 2021. године, Брчко






 

 

 

offline