БИЈЕЉИНА: ЦРКВА СВЕТОГ ЂОРЂА - СВЈЕДОК СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ

Црква Светог Георгија у Бијељини, подигнута средином 19. вијека, свједок је борбе православих Срба у овом граду да опстану на овим просторима, упркос притисцима Турака, усташа и комуниста.

Црква Светог Георгија у Бијељини свједок је историје Срба и православног народа у овом граду од средине 19. вијека и свих притисака и страдања којима је српска заједница била изложена.
 
Црква је подигнута 1869. године и смјештена је у самом центру, иако је још 1844. године Махмуд-паша Фидахић, који се у Бијељину доселио из Зворника, у вријеме градње дрвене цркве, нудио Србима 500 златних дуката "да иду на Дашнице и тамо праве цркву".
 
Срби на то нису пристали и изградили су прву православну цркву у Бијељини на мјесту гдје су првобитно наумили, у центру нове бијељинске вароши, рекао је за Срну свештеник овог храма Љубо Богдановић.
 

Храм Светог Великомученика Георгија изграђен је као једнобродна грађевина димензија 26 метара са 13,7. Према подацима из рукописа проте Павла Катанића, освјештање новоизграђеног храма обавио је епископ Пајсије из Видина 1869. године.
 
Храм је саграђен од ситне цигле, покривен је бакарним лимом, има звоник са три звона и куполу, и то изнад олтара. Такав, првобитни Храм Светог Георгија данас представља најстарију очувану грађевину у Бијељини.
 
"Турци су 1867. године морали да се повуку из градова у Србији па је талас њиховог досељавања из Србије на подручје Семберије и других пограничних области достигао врхунац", објашњава Богдановић.
 
Незадовољни због пораза у Србији, Турци су вршили одмазде над српским православним становништвом у Босни, а у том тешком историјском тренутку започео је живот цркве бијељинске - Храма Светог Великомученика Георгија.
 
Богдановић подсјећа да је значајне податке о прогону и злочинима над Србима у Бијељини и Семберији, као и о црквеном и парохијском животу у том периоду, забиљежио прота Игњат Васић из Лознице у својим извјештајима "о босанским и пограничним догађајима од 1872. до 1877. године".
 
"Он је помно пратио прилике у Босни још од 1844. године када је дошао из Шапца у Лозницу, али је већина његових извјештаја уништена. Ипак, сачувани су извјештаји из периода од 1872. до 1877. године, који свједоче о `ропском стању и мученичком животу наше браће под Османлијама и потурицама`, напомиње Љубо Богдановић.
 
Почетком Другог свјетског рата и успостављањем власти усташке Независне Државе Хрватске на овом подручју почео је систематски геноцид над српским народом.
 
"Црква и свештенство били су први на удару. У љето 1941. прота Павле Катанић и још 14 свештеника бијељинског намјесништва одведени су из Бијељине и сви побијени уочи Петровдана исте године. С протом Павлом и осталима одведен је и убијен и млади ђакон-вјероучитељ Миленко Поповић.
 
Не зна се тачно гдје су поубијани бијељински свештеници. Једни вјерују да су сви побијани одмах у Босанској Рачи, гдје је тада била скела, и да су побацани у Саву, док постоје и мишљење да су транспортовани у Јасеновац и тамо побијени и бачени у јаму", наводи за Срну свештеник Богдановић.
 

Истовремено са протом Павлом, у бијељинској сеоској парохији служио је прота Драго Урошевић, који је наслиједио Лазара Марковића. "Он је успио да побјегне од усташа тако што се пребацио у Србију... Осим њега, тада је преживјело само неколико старијих свештеника у Семберији", наводи отац Богдановић.
 
Према подацима проте Борише Старовића у парохијском љетопису, у периоду од 1941. го 1945. године у цркви Светог Ђорђа службовао је свештеник Димитрије Мрихин. Он је био Рус и свештеник такозване усташке "хрватске православне цркве" која је запосјела храмове Српске православне цркве у вријеме НДХ, али о томе нема никаквих података у љетопису.
 
Прота Богдановић напомиње да су и каснија времена, након ослобођења од усташа, била тешка за православни живаљ.
 
Тада у бијељинску парохију долази свештеник Ђорђе Магазиновић. Истовремено са њим, на парохију дворовску која је тада припадала бијељинској црквеној општини, у септембру 1945, долази прота Бориша Старовић који бива именован и за архијерејског намјесника бијељинског.
 
Према ријечима оца Богдановића, током првих година службовања проте Магазиновића осликана је унутрашњост Храма Светог Великомученика Георгија у Бијељини, највјероватније 1948. године, наводи Богдановић и напомиње да је о стању храма 1945. године прота Бориша Старовић у парохијском љетопису записао:
 
"Парохија има само један парохијски храм који се налази у граду Бијељини, врло солидно зидан, далеко изнадпросјечне љепоте и величине са малом куполом не на средини лође већ пред олтаром, са иконостасом савршене израде и са неколико драгоцјених икона".
 
Према записима из Љетописа, Храм је до 1945. године имао на своду пред олтаром, изнад солеје, једну упечатљиву, на зиду живописану, икону - Спаситељ на молитви у Гетсиманском врту, па је ова икона доста вјерно, али са мање умјетничког укуса, пренесена у нови декор који је, по сувом зиду, у цијелом храму извршио Чех Карло Мацек.
 
Под комунистичком влашћу од 1945. до 1990. године живот бијељинске парохије био је релативно миран и стабилан. Ипак, одређена дешавања која су описана у парохијском љетопису упућују на закључак да је и у Бијељини на српско православно свештенство вршен стални притисак, својствен комунистичкој власти у тадашњој Југославији.
 
Посебно су на мети били они свештеници који су били досљедни у својој служби. То се најбоље видјело на примјеру проте Петра Лукића који је служио у бијељинској цркви од 1970. до 1982. године. Он је у јануару 1970. обновио вјерску наставу у Бијељини која није одржавана још од завршетка Другог свјетског рата.
 
"У цркву је долазило све више вјерника, што није одговарало властима. Лукић је заједно са протом Цвиком Мојићем из Бијељине, парохом Вајком Спасојевићем из Пожарнице, инжењером Михајлом Петрићем и радником Бранком Петровићем из Бијељине, одлежао 60 дана затвора у Тузли, и то `због обнављања рада хришћанске заједнице у Бијељини и Пожарници`", наводи Богдановић.
 
Данас овај велељепни храм посјећује бројни вјерујући народ, у недавно адаптираној и обновљеној цркви која у центру града свједочи као бастион времена, живота и борбе православаца да чувају и очувају свој храм, понос многих Сембераца и грађевину најстарију у Бијељини.
 
Приредила: Зорица СИМЕУНОВИЋ (СРНА)

 

ЗАПИСИ БИЈЕЉИНА

 

offline