Реч јака и тачна, као и тачка стављена у прави час, има моћ да се урезује и траје. Продире, буди, осветљава, бива заклон и путоказ. Надживи гороломе и стрмоглаве. Постане Даница према којој се равнамо у тмушама, и тако наше кретање бива трагање, одлажење и враћање, а не лутање. Својом чистотом и јасноћом не да нам да забашурујемо и заборављамо, призива нашу сопствену бистрину.
 
И роман Рађање оца проте Саве Јовића могао би за многе бити таква реч.
 

Написан је у духу српског нововековног реалистичког приповедања, почев од оног из XIX века (Глишић, Веселиновић, Ранковић…). Има тридесет три поглавља, као тридесет три земне године Христове, а кратак предговор и поговор придодали су Желидраг Никчевић и Мишо Вујовић. Заснован је на такозваним стварним догађајима, његова потка је наглашено документаристичка. Писац у знатној мери има непосредне увиде у предочене догађаје и светове, лична искуства, па се један слој романа може сматрати сведочанством. Можда је баш зато, драматургија овог дела једноставна и упечатљива, није конструкт ни научени образац, не заснива се на пишчевој игри, него своју убедљивост црпи из истинске унутрашње логике догађаја и учесника.
 
У подруму система
 
Двадесеттрогодишњи Вукадин Лејкић, син Ђурин и Љубичин, честит младић из добре куће, живи своје светле младе године у селу Жарач на Озрену. Загледан је у лепу Анђу Никину, поносан на снагаторске подвиге очеве и на прву вршалицу у селу коју су баш они, Лејкићи, купили. „Ново доба” је, комунистичка и богоборна диктатура, велики муљ се дигао, огромно непочинство све изобличило, али Вукадин још живи као у старим романима из сеоског живота. Још је ту бака Аница која приповеда да кукавица тужи због смрти кнеза Лазара и српских косовских јунака. Још се по селу ашикује, жени и удаје, рађа, сеје и жање. Живи се, што није мало. А онда изненада, за њега изненада, једне кошмарне ноћи, стигавши у задњи час да одбрани мајку од замахнутог ножа, он големим каменом удара оца и убија га. Оним каменом којим је отац толико пута побеђивао на вашарским такмичењима и чувао га као трофеј. Не знајући шта се између оца и мајке те ноћи збива, повучен криком и вртлогом, учинио је (чинило му се) једино што је у том трену могао.
 
Тако се отвара страшна напрслина на привиду личне, породичне и друштвене стварности. Вукадин, осуђен за убиство и послат у зенички казамат, кроз ту напрслину пропада у мрачну утробу система обезбоженог и обезљуђеног, у подљудско наличје, у хтонске подруме. У кафкијанско-титоистички човеколом, где јасно види да испод ранга људског, како би рекао Хамваш, није животињско него демонско.
 
Младић је старински одгајен, чист у души, иако покошен сопственом породичном трагедијом, чије корене и размере заправо још и не зна. Такав, посве је неспреман за оно што га чека у опаком комунистичком казамату. Неспреман за суочавање са лицем зла. Неспремност га води у још веће страдање, страдање у њему покреће боготражитељску жудњу, драматичну потребу за одговорима и смислом. Жбири га опколили, батинаши муче, политичка полиција товари непостојеће кривице, наизменично са нуђењем да постане протува, ништарија и доушник, како би тобоже преживео. Бол, несрећа и понижење оснажују га да „не да веће за мање, горње за доње”. Изван заточеништва више нема никога: оца је убио, мати је подлегла повредама од претходног рањавања, Анђа је отишла у иностранство, од родбине се нико не јавља. У најтежим тренуцима спасоносни за младића су разговори са двојицом свештеника, такође заточеника у зеничком казамату. Разговори самоспознајни, исцелитељски и целомудрени.
 
Вукадин је издржао робију, израњављен али несломљен, измучен али неупрљан злом. Усправан и јачи но што је био, узрастао изнутра, оплемењен усудом. Започиње живот испочетка, у Срему, али и онај стари, у Жарачу, мора сагледати очима пуне истине. Из свеске коју је за њега написала и оставила мајка Љубица, Вукадин сазнаје да човек којег је убио није био његов биолошки отац. А његов прави отац рођен је, за Вукадина, у дану сопствене сахране.
 
Замке и зрелости
 
„Све ће једном проћи, само ће прича остати.” Та реченица Данила Николића један је од неизговорених покретача приповедања код Саве Јовића. Ту је и оно андрићевско „о причи и причању”: човек, „бачен у океан постојања”, мора се за нешто држати. Уз веру и боготражитељски пут, приповедање је важна сламка. И страшне ствари и догађаји, када се о њима доцније приповеда, добијају на смислу и подношљивости, стичу снагу поучности.
 
Ту се крила једна велика замка за писца овог романа, али ју је он својим приповедачким форматом и зрелошћу избегао. Његово свештеништво, у којем је јак и разумљив проповеднички тон, није овде нашкодило писцу. Стара истина књижевног заната је да проповедничко и дидактичко, баш као и идеолошко-програмско, ако није потпуно посредовано радњом и уметношћу, уништава роман. Чини га наивним, бледуњавим и пригодним, претвара га у непримерену амбалажу за нешто друго. Саво Јовић је та два тока у својој личности, и у свом роману, исплео тако да један другог подупиру. А то није мало умеће.
 
Више важних наноса овде је учињено тако да изгледају као изједна изливени. Када живописно предочава народни живот и обичаје Озрена и Посавине, Саво Јовић показује чајкановићевски и цвијићевски осећај за архетипско и обредно-симболичко, са дубоком упућеношћу у етнопсихологију и митографију. У опису наслеђа Сремских Карловаца, нежном и можда носталгичном, као и код низа других великих ученика Карловачке богословије и Гимназије (Михиз, Медаковић…), Саво Јовић испољава пуну културолошку и културно-историјску утемељеност. У зеничком казамату, у мрачном потпалубљу богохулног система, суочен са страшном „онтологијом иза маске”, са душегупком која стоји иза праскавих и сладуњавих идеолошких фраза комунистичког пројекта, наш писац здружује солжењициновско поимање, селимовићевску пуноту запитаности и боготражитељство јунака Достојевског. Не напуштају га чуђење и нада, што је зрно из којег ниче вера. Када описује ужасна затворска мучења у Зеници, то је, авај, лично и непосредно искуство свештеника Саве Јовића који је и сам, без икакве кривице, тамо робијао од 1980. до 1985. године.
 
Дубина драме човека дата је овде на позадини туробног времена и опасног идеолошког система (чије последице, погледамо ли боље, ни до данас нису превазиђене). Увезано је низ симболички снажних места, посејано много белега. На пример: Вукадинов отац, док је био млад и гиздав, иде по прелима и саборима, све надјачава, у многочему размеће се својом мушкошћу, а онда се суочава са тим да је његова мушкост бездетна, сржно бесплодна. Иронија судбине? Бумеранг таштине? Опомена човеку?
 
Тамнице као храмови
 
Међу ликовима од кључне важности је фигура свештеника. Појављује се кроз цео роман, у различитим ситуацијама и својствима. У обредима из сеоског живота, као сапатник и путеводитељ у тамници, као мудри старац-духовник на месту великог ходочашћа. И међу темама које пред нас износи роман Саве Јовића посебан значај има велико страдање свештеника Српске православне цркве у комунизму. Желидраг Никчевић у предговору с разлогом скреће пажњу на то једним цитатом свештеника из романа: „У свим затворима, пуних четрдесет година, није било тренутка а да неко од епископа или свештеника није у њима робијао и другима тамо помогао да издрже искушења… Ти, свештеници, у сваком осуђенику су гледали човека, дете Божје, коме је њихова помоћ била потребна, без обзира на то што су тако отежавали свој ионако тежак положај… На осуђенике су гледали као на своју браћу, свесни да само таквим односом могу сведочити Христа Господа и безграничну љубав Његову. Таквим својим радом су тамничке ћелије претварали у храмове у којима су се загревала многа робијашка срца.”
 
А Мишо Вујовић у поговору вели: „Богатство овог изузетног рукописа лежи у снажним сликама живота у којима се види сва суровост људске природе запоседнуте ђаволом, са једне, и издржљивост појединца укрепљеног Духом Светим, са друге стране.”
 
Пред нама је дубок роман. Чека нас, исте такве.
 
Бранислав Матић
 
Извор: Православље / СПЦ

 

СТРАДАЊЕ СРБА КЊИГА САВО Б. ЈОВИЋ