ЖИТИЈЕ СТАРЦА НИКОЛАЈА ГУРЈАНОВА (1909-2002)
Данас је име старца Николаја Гурјанова познато хиљадама људи у Русији и у иностранству. Он је један од највољенијии најпоштованијих духовних наставника Руске Православне Цркве ХХ века, који ју је подржавао у времену јавних гоњења на Православље. Али, некада је све било другачије: баћушка је припадао покољењу исповедника, који су због вере и преданости Богу претрпели притисак власти, затворе, логоре и изгнанство. А после ослобађања је многе године провео потпуно непознат, у раду и молитви на удаљеном рибарском острву. Отац Николај није оставио обимно духовно наслеђе, радове о аскетизму или богословљу али његове кратке речи и просте поуке подједнако дотичу срца „и простих људи“ и „мудраца“. За многе и многе, он је постао човек, од кога је почео њихов пут ка Богу...
Једнога дана крајем маја, према неким подацима 1909, а по другим 1910.године, у селу Чудски Заходи Гдовског ујезда (Ујезд је био административна подела Великог Војводства Москве, Руског царства) Санктпетербуршке губерније, у побожној трговачкој породици родио се дечак, назван на крштењу Николај у част једног од најпоштованијих светаца у Русији – светитеља Николаја Мирликијског Чудотворца. Био је трећи син у породици, и као да се ни по чему није разликовао од старије браће, а ипак за њега је био припремљен посебан пут.
Проћи ће године и он ће се наћи у низу чудом преживелих свештеника током 20-тих и 30-тих година. Схиархимандрит Захарија из Тројице-Сергијеве Лавре и схиархиепископ Антоније (Абашидзе) из Кијево-Печерског манастира, московски старац - свети праведни Алексиј Мечов и архимандрит Серафим (Тјапочкин), преподобни мученик Амфилохије Почајевски и недавно упокојени архимандрит Јован (Крестјанкин) - неки су од најпознатијих.
Сви су они припадали исповедницима и били су удостојени Богом високих духовних дарова. Њихова прозорљивост - способност да предвиде догађаје будућег живота, а понекад и знање о прошлости људи и њиховим грешкама, дар исцељења и истеривања нечистих духова - привлачили су ка њима вернике са свих страна Русије.
„Између вере и благостања“
Сачувала су се сведочанства о томе да се у младости Николај Гурјанов одликовао веома јаким карактером, и био је потребан напор да научи да влада собом. Управо се на њему једанпут зауставио очев поглед, који се неочекивано обратио његовој мајци са речима: „Јекатеринушка, не знам како ће они (старија деца), али овај ће те надживети“. Отац Николаја Гурјанова је умро млад, сва браћа су погинула током Великог Отаџбинског рата. Пред њим се налазио пут свештенства и брига не само о остарелој мајци, већ и о десетинама духовне деце, и о стотинама ходочасника, који су му долазили издалека.
Лични избор Николаја између вере и релативног мира, који је стаљинов државни систем обећавао онима који су били спремни да поштују утврђене норме, десио се још пре почетка масовних репресија - када је био студент Лењинградског Педагошког института. 1929.студент Гурјанов је био истеран са прве године јер је дозволио себи да се побуни против затварања једног од храмова. Пут ка вишем образовању за њега је, на тај начин, био затворен, без обзира што је успешно завршио 1928. Гатчински педагошки техникум. Вративши се у родне крајеве, Николај је служио као појац у цркви, предавао је математику, физику и биологију у школи. 1930. је ухапшен. Затвор у „Крестима“, слање у логор код Кијева, а затим изгнанство на Ситиквар су били основне тачке његовог исповедничког пута.
Затворски услови су били ужасни. У Заполарју се Николај нашао међу онима који су копали железничку пругу. После неколико година баћушка се сећао ноћи када је морао да неколико часова стоји у леденој води заједно са другим затвореницима. Та ноћ страдања је изгледала бесконачна. Њега је одржавала Исусова молитва. Ујутру су чувари који су дошли установили да је он био једини који је преживео.
Због болести ногу, повређених у затвору, Николај Алексејевич није био мобилисан током ратних година. После заточеништва предавао је у школама Тосненског рејона, а после окупације Гдовског рејона, био је премештен у Прибалтик. Током рата, у његовом животу се одиграо догађај који је одредио сву његову даљу судбину. Припремљен претрпљеним искушењима за „тесан пут“ слуге Цркве, 2/15. фебруара 1942.године у Риги, на празник Сретења Господњег, примио је свештенички чин. Прво време је служио у храмовима и манастирима Прибалтика, а 1958. према откровењу једног од стараца, који му је рекао место његовог будућег служења, замолио је за премештај на усамљено рибарско острво Талабск (познатије по називу рибарског колхоза Залита). Овде је отац Николај провео четрдесет година живота и пастирског служења.
Бог и душа
Дошавши овде као потпуно непознат свештеник, који је изазивао неповерење код неверујућег становништва, после неколико година је задобио искрено и дубоко поштовање риболоваца. Сместивши се заједно са мајком у најмањој кућици на периферији села, служио је сам, својим снагама је поправљао цркву, поправљао кров, пекао просфоре, а у слободно време, не чекајући молбу за помоћ, појављивао би се на прагу оних кућа, којима је помоћ била најпотребнија. Породице рибара су дуго биле без домаћина. Незлобиви и кротки баћушка је радио послове по домаћинству, чувао децу, помагао старима и немоћнима. Многи су се касније са благодарношћу сећали његове бриге за породице у којима је домаћин пио. Отац Николај је могао, на пример, да одузме флашу од затетураног мушкарца и одмах ту да је разбије: његову тиху реч су покорно примали људи, који су се чинили безнадежнима.
Током првих година било је и тешко. Повремено би се јавило униније: годинама је служио у пустом храму. Долазила би му и мисао да оде са те тешке земље. Једном, кад је већ спаковао ствари, њега је зауставио дечији глас - малено дете, осетивши његову тугу, га је изненада убедљиво молило да не иде. Баћушка је прихватио дечије речи, као пројаву воље Божије и подсећање да му је речено да служи ту, дато му преко старца. Пролазило је време - отац Николај је трпељиво настављао да носи свој крст. После неколико десетина година, Талабск, који је у тренутку његовог доласка био пусто острвце, је сада био прекривен вртовима и жбуновима, које је баћушка садио и брижно се старао о њима, вукући стотине кофа воде са језера. Озелењивање острва је био његов нарочити подвиг. Са копна и са својих ходочасничких путовања је доносио пелцере, од којих је направљен познат „врт сећања“, који га је подсећао на места његовог затварања. Скоро да није спавао: дању је служио и радио, а ноћу би се молио.
На крају је ова „сува земља“ почела да даје плодове. Однос рибара ка баћушки је променила следећа епизода: кад је једна сељанка под притиском власти написала тужбу против оца Николаја, која му је претила новим затварањем, рибари су сви једнодушно порекли - нико од оних који су се вратили са рибарења није потврдио њене речи. Од тада је народ пошао у цркву.
Тада, 60-тих година, током појачаних напада на храмове, оцу Николају су дошли представници локалне власти, разговарали веома грубо с њим и обећали да ће се следећи дан вратити по њега. Баћушка је сву ноћ стајао на молитви, а ујутру се над језером подигла страшна бура, која није престајала три дана. Табалск је постао недоступан. После тога, пошто се бура умирила, оца Николаја су заборавили и више га нису дирали.
Старчество
Седамдесетих година су оцу Николају почели да долазе људи са свих страна - почели су да га поштују као старца. Нису само црквени људи ишли код њега, већ и пале душе, осећајући топлоту његовог срца. Некада од свих заборављен, сад понекад није имао ни минут да се одмори од посетилаца, и стран светској слави само би тихо говорио: „Ах, кад бисте тако у цркву трчали, као што трчите за мном!“. Његови духовни дарови нису могли да буду непримећени: непознате људе је звао по имену, откривао им је заборављене грехове, упозоравао на могуће опасности, учио их, помагао им да промене живот, да га саграде на хришћанским основама, измољавао је тешко болесне.
Сачувала су се сведочанства о томе да се по молитвама баћушке њему откривала судбина људи, који су нестали без трага. 90-тих година, познати по целој земљи Псково-Печерски старац, архимандрит Јован Крестјанкин је сведочио о оцу Николају, да је он „једини, прави, прозорљиви старац на територији бившег СССР“. Он је знао Божију промисао о човеку, многе је усмеравао да иду по најкраћем путу који води ка спасењу.
Баћушки је било страно угађање људима. Није примао све. Неке је и разобличавао са речима: „Зашто си овде дошла?“ Код њега су се бојали да иду чак и поштовани свештеници. Отац Николај их је разобличавао. Познат је био случај када су код њега дошла два госта у скупим оделима, имајући веома наглашен изглед. Окадио их је речима:
«Сижу я на боцке,
А под боцкой мышка.
Мой миленок — комсомолец,
А я коммунистка…»
(„Седим на бурету, под буретом миш. Мој мили је комсомолац, а ја комунистка“)
Старац је мирно наставио службу. Понекад би доста болно ударао посетитеље по образу или челу: на тај начин је терао нечисте духове које му је било дато да види својим очима. Али када је он „шамарао“ на њега се нико није љутио, јер се у свему осећала љубав. Баћушка је учио људе да прате себе, своје помисли, да проверавају себе: да ли си у вери? На питање, како да се живи, одговарао би: „Живи као да ћеш буквално сутра умрети“.
Како, у каквом облику му се откривало оно што је сакривено, то је тајна Божија, али су бивали на пример овакви случајеви. Монахиња К. која је дошла код њега издалека, са Урала, ишла је ка старцу сва дрхтећи - после добијене трауме мучиле су је главобоље, толико јаке, да се бојала да ће скренути с ума. Шта ће рећи баћушка? Како да се припремим? Да ли ћу још дуго живети? А старац ју је погледао продорно, нежно је ухватио за рамена и рекао: „Још ћеш дуго носити хаљину, дуго...“ Због једноставности реченог није одмах разумела смисао, већ се као дете, одазвала на благост и бодрење. А већ кад јој је о.Николај помазао чело уљем и благословио је на пут, на повратку је схватила поруку: „Рано је да се растајеш са телом. Поживећеш још“.
Чудни су били и његови благослови. Догађало се да у једва познатим сапутницима види будућег мужа и жену, или у „духовном детету“ будућу монахињу. Једном је старцу дошла жена, која је кроз разна искушења и недаће била Богом приведена у храм, неким чудом је подигнута болесна са кревета. И све, што је она тада знала о животу у Христу, било је из неколико књига, међу којима се нашла и књига о подвижницима Кавказа. У души је имала „рај“ од сазнања о милости Божијој према њој, и тачног знања куда, у ком правцу треба да иде - ка Господу. У Цркви је пронађен „изгубљени новчић“.
Дошла је са сузама у очима, и реч „монаштво“ јој је било тешко и да изговори због своје недостојности. Али баћушка јој је рекао: „Иди на Кавказ, поживи на планинама, види како је“. Стајала је као да је добила сунце у руке. Старчеве келејнице су јој говориле: „Пољуби келију! Баћушка за све ове године није дао ни једном такав благослов! Не да благослов монасима да иду тамо!“ И до последњег дана, до свог одласка из овог временог живота, већ у монашкој мантији, она се сећала како је све испало - Бог је и новац послао, и сапутнике, и вођу. И такву молитву, као тамо, у планинама, како је говорила, више никад није доживела. Њено православно „детињство“ - радост, када Господ оснажује, подржава на сваком кораку, за њу је било повезано са о.Николајем Гурјановим и његовим благословом.
Просте поуке старца о томе да морамо да радимо, да избегавамо нерад, пристрасност ка вину, да треба да волимо ближње, и по заповести - да будемо свима као слуга, долазиле су чак до срца људи, који су се изгубили у тешким и суровим животним околностима. Молитве и акатисте, које је баћушка певушио танким, слабачким гласом, су се проширили у записима, сећања духовне деце о њему, његове фотографије нас и данас подсећају на сјајног свештеника, који је понео крст свога служења до самог краја.
Већ тешко болестан, он је одлучно одбио да напусти место свог служења и да пређе у мирно окружење у један од манастира, због хиљаде људи који су долазили код њега. Једна од најпознатијих његових поука је једна од последњих: „Верујући човек мора са љубављу да се односи ка свему што га окружује. Са љубављу!“
"Русија се неће подићи док не схвати ко је био наш Цар Николај"
„Господ ће даровати Русији Цара само после дубоког свенародног покајања“, говорио је старац.
Старац је устанак против поштовања Цара називао „бесовским нападима“. Кад је чуо да се чак и у црквеним круговима и часописима („Благодатни огањ“) појавио израз „царебожје“ - та реч, којом бичују оне који воле и поштују Цара и Царску власт, баћушка Николај се узнемирио и рекао: „Види, види! Њима са тако гордим мислима - ни Бог ни Цар им нису потребни! То је врагу мука да слуша и о Богу, и о Цару, он и ради на томе да се протера и Господ и све Царско... То се већ догађало за време црвене револуције... Како греше они који говоре „царебожије“. То личи на оно како су се борили против икона иконоборци... Видите, и сад све Царско хоће да сруше. Ако напишеш „Царски“ – они то униште!“
Благодатни старац Николај је непрестано говорио „Ако не буде Цара, неће бити ни Русије! Русија мора да постане свесна, да без Бога ни преко прага не може, а без Цара је као без Оца“.
...Старац Николај је говорио у светлу учења Цркве Христове људима који су питали, смућени неправославним радњама црквених делатника, о поштовању као светих Царских Мученика и Григорија Распућина: „Богу захваљујте и реците: опрости им, Господе!“ - рекао је баћушка. „Овде, у поштовању тих Светих, нема никаквог греха и никакве јереси, то су они, не размисливши, рекли тако, мучећи се због приближавања времена поновног појављивања Цара и своје недостојности. И не постоји никакав раскол! Не постоји раскол због Светаца, никада га није ни било, нити ће га бити! То је све пуста, врагом донета непријатност. Треба да благо објашњавамо да ми волимо и ценимо те Христове подвижнике, и такво поштовање од стране Цркве је дозвољено и чак се и одобрава, чак ћемо награду од Господа за то примити. Ми верујемо у њихову светост, и Црква дозвољава да им се и акатисти певају, и службе, и иконе да се осликавају, јер је у томе изражена духовна љубав ка угодницима Божијим.
Да управља народом може свако. Али да умре за народ може само Цар. - Свети Јован Златоусти
Тако је одувек било у Православљу... Та истина се чува и у Светом Писму... Видите, шта је написано на икони у Гранитној палати Московског Кремља, над главом Цара Ивана (Грозног): „Благоверни и Христољубиви, Богом Венчани Велики Цар и Велики Кнез Јован Васиљевич, све Велике Русије, многих држава Цар и Самодржац“... То је Црква о Њему тако писала... А ко неће, нека им се не моли, али нека их не вређају, и да их сачува Бог! - нека не хуле: то је велики грех. А ми ћемо се молити да нас Господ све уједини у разуму. А ви не страхујете, нека вас пљују, бију, вређају, не одступајте од Истине, трудите се. Само све радите по Јеванђељу, са трпљењем, чувајте јеванђељску истину. Треба да о свему пишемо и говоримо, само са љубављу“.
„Треба ДА ЖАЛИМО оне који су против Бога... Схватите, њих чека само пакао... Ако човек у својој души не задобије Бога - сав његов земаљски живот губи смисао“.
Јављање Цара Николаја: "Мени је дата огромна власт да помажем. Давно би помогао али нико не тражи".
Завештање старца Николаја (Гурјанова)
Старац Николај је знао дан свог одласка и у тајности се спремао за њега, подстичући и надахњујући нас на молитвени труд. У јесен прошле године, у новембру, благословио је да се хитно иконопишу гробљанска врата, како их је после назвао Царска Врата. „Кроз ова врата ћемо ми сви проћи“, говорио је Старац, „Нико неће проћи мимо њих. А каква ће бити духовна радост и весеље, кад те дочека цела Царска породица, мученик Григорије; проћи ћеш испод покрова Царице небеске и Анђеоских сила“...
Често су нас питали, какво је завештање оставио старац Николај Цркви, Русији, какви су његови завети нама, који још живимо на земљи? Блажени Старац, усред духовне пропасти двадесетог века, показивао је у свом животу и раду оно што се и тражило од пастира Христовог: проповедао је Истину, одбацујући све видове подвала. Наш је дуг да православно замислимо то, што је заповедао велики духоносни отац човеку, који се налазио пред лицем апостасије, када се жива реч скоро није ни чула, када замиру извори вода... Према Божанственом Јеванђељу: „Ако они заћуте, камење ће проговорити“ (Лк.19.40). Реч живога Старца остварила се у правом смислу те речи на камену - у духовном завештању баћушке Николаја, која се налазила на фрескама на гробљанским вратима.
Из љубави ка животворној истини Православља и ради пастве, која му је поверена Христом, он је сматрао да је његов пастирски дуг да опомене да је напредак Отаџбине, учвршћивање православне вере и спасење душе, могуће само при потпуном покајању целе Цркве, Руског народа и свих народа и нација, које је сместила у своје срце препуно љубави и трпљења Русија – покајање за свргавање Самодржавне Власти Богом Венчаног на Царство Цара: и при потпуном поимању греха одрицања од вековних црквених традиција.
Старац Николај је са сузама молио Господа да опрости Русији грех цареубиства и проповедао је искрено, дубоко, молитвено поштовање свете Царске породице и молитвеника и представника за Русију пред Богом - светог Старца-великомученика Григорија Распућина. Лични ковчег Старца стајао је код гробљанских врата дуго времена, да би сви могли да прочитају и схвате његово свето завештање поред иконе светог Цара Великомученика Николаја, кога је толико поштовао, волео и славио баћушка сав свој земаљски живот.
Последњих дана Старац је често говорио: „Молите сви светог мученика Николаја да не буде рата. Цар ће све уредити и спасти, он воли и жали Русију“.
„Мене су у детињству звали монах“, рекао је једном Старац. А ја сам био рад томе, јер сам заиста монах. Нисам знао ни за кога, осим за Господа, и нисам ни тражио. Јер је то награда од Господа - монаштво, то је призив Божији: таква је небеска радост служити Небескоме Жениху. „Се Жених грядет в полунощи, и блажен муж егоже обрящет бдяща…“ Ја сам имао своју келију, тако смо је и звали: не соба, већ келија. Иконе су биле свуда, молитвеници, духовне књиге. Огромни Царски портрети у правој величини.
Једном, кад су већ црвени дивљали, кроз прозор је улетела граната и пала код Царских портрета, али није експлодирала: ето како су Царски мученици мене од детињства чували; а ја сам Их толико волео! Чак би ми срце престајало са радом, кад бих само помислио на Њих! Осамнесте године сам дотрчао кући - плачем и вичем: „Мама! Убили су Цара!“ Она се уплашила: „Шта ти је, ћути, Коља!“ А ја нисам престајао: „Казниће их Господ, грешнике, што су Цара убили, све ће казнити“. Мени је већ тада Господ показао ту казну Божију, коју ће добити Русија због Цара: ратове, распад, глад и бешчашће. „Цар због нас плаче“, говорио сам, „а ми ни не размишљамо о Њему. А он је Угодник Божији“ (Тада је старац имао девет година)“.
Извор: Православна породица
Проћи ће године и он ће се наћи у низу чудом преживелих свештеника током 20-тих и 30-тих година. Схиархимандрит Захарија из Тројице-Сергијеве Лавре и схиархиепископ Антоније (Абашидзе) из Кијево-Печерског манастира, московски старац - свети праведни Алексиј Мечов и архимандрит Серафим (Тјапочкин), преподобни мученик Амфилохије Почајевски и недавно упокојени архимандрит Јован (Крестјанкин) - неки су од најпознатијих.
Сви су они припадали исповедницима и били су удостојени Богом високих духовних дарова. Њихова прозорљивост - способност да предвиде догађаје будућег живота, а понекад и знање о прошлости људи и њиховим грешкама, дар исцељења и истеривања нечистих духова - привлачили су ка њима вернике са свих страна Русије.
„Између вере и благостања“
Сачувала су се сведочанства о томе да се у младости Николај Гурјанов одликовао веома јаким карактером, и био је потребан напор да научи да влада собом. Управо се на њему једанпут зауставио очев поглед, који се неочекивано обратио његовој мајци са речима: „Јекатеринушка, не знам како ће они (старија деца), али овај ће те надживети“. Отац Николаја Гурјанова је умро млад, сва браћа су погинула током Великог Отаџбинског рата. Пред њим се налазио пут свештенства и брига не само о остарелој мајци, већ и о десетинама духовне деце, и о стотинама ходочасника, који су му долазили издалека.
Лични избор Николаја између вере и релативног мира, који је стаљинов државни систем обећавао онима који су били спремни да поштују утврђене норме, десио се још пре почетка масовних репресија - када је био студент Лењинградског Педагошког института. 1929.студент Гурјанов је био истеран са прве године јер је дозволио себи да се побуни против затварања једног од храмова. Пут ка вишем образовању за њега је, на тај начин, био затворен, без обзира што је успешно завршио 1928. Гатчински педагошки техникум. Вративши се у родне крајеве, Николај је служио као појац у цркви, предавао је математику, физику и биологију у школи. 1930. је ухапшен. Затвор у „Крестима“, слање у логор код Кијева, а затим изгнанство на Ситиквар су били основне тачке његовог исповедничког пута.
Затворски услови су били ужасни. У Заполарју се Николај нашао међу онима који су копали железничку пругу. После неколико година баћушка се сећао ноћи када је морао да неколико часова стоји у леденој води заједно са другим затвореницима. Та ноћ страдања је изгледала бесконачна. Њега је одржавала Исусова молитва. Ујутру су чувари који су дошли установили да је он био једини који је преживео.
Због болести ногу, повређених у затвору, Николај Алексејевич није био мобилисан током ратних година. После заточеништва предавао је у школама Тосненског рејона, а после окупације Гдовског рејона, био је премештен у Прибалтик. Током рата, у његовом животу се одиграо догађај који је одредио сву његову даљу судбину. Припремљен претрпљеним искушењима за „тесан пут“ слуге Цркве, 2/15. фебруара 1942.године у Риги, на празник Сретења Господњег, примио је свештенички чин. Прво време је служио у храмовима и манастирима Прибалтика, а 1958. према откровењу једног од стараца, који му је рекао место његовог будућег служења, замолио је за премештај на усамљено рибарско острво Талабск (познатије по називу рибарског колхоза Залита). Овде је отац Николај провео четрдесет година живота и пастирског служења.
Бог и душа
Дошавши овде као потпуно непознат свештеник, који је изазивао неповерење код неверујућег становништва, после неколико година је задобио искрено и дубоко поштовање риболоваца. Сместивши се заједно са мајком у најмањој кућици на периферији села, служио је сам, својим снагама је поправљао цркву, поправљао кров, пекао просфоре, а у слободно време, не чекајући молбу за помоћ, појављивао би се на прагу оних кућа, којима је помоћ била најпотребнија. Породице рибара су дуго биле без домаћина. Незлобиви и кротки баћушка је радио послове по домаћинству, чувао децу, помагао старима и немоћнима. Многи су се касније са благодарношћу сећали његове бриге за породице у којима је домаћин пио. Отац Николај је могао, на пример, да одузме флашу од затетураног мушкарца и одмах ту да је разбије: његову тиху реч су покорно примали људи, који су се чинили безнадежнима.
Током првих година било је и тешко. Повремено би се јавило униније: годинама је служио у пустом храму. Долазила би му и мисао да оде са те тешке земље. Једном, кад је већ спаковао ствари, њега је зауставио дечији глас - малено дете, осетивши његову тугу, га је изненада убедљиво молило да не иде. Баћушка је прихватио дечије речи, као пројаву воље Божије и подсећање да му је речено да служи ту, дато му преко старца. Пролазило је време - отац Николај је трпељиво настављао да носи свој крст. После неколико десетина година, Талабск, који је у тренутку његовог доласка био пусто острвце, је сада био прекривен вртовима и жбуновима, које је баћушка садио и брижно се старао о њима, вукући стотине кофа воде са језера. Озелењивање острва је био његов нарочити подвиг. Са копна и са својих ходочасничких путовања је доносио пелцере, од којих је направљен познат „врт сећања“, који га је подсећао на места његовог затварања. Скоро да није спавао: дању је служио и радио, а ноћу би се молио.
На крају је ова „сува земља“ почела да даје плодове. Однос рибара ка баћушки је променила следећа епизода: кад је једна сељанка под притиском власти написала тужбу против оца Николаја, која му је претила новим затварањем, рибари су сви једнодушно порекли - нико од оних који су се вратили са рибарења није потврдио њене речи. Од тада је народ пошао у цркву.
Тада, 60-тих година, током појачаних напада на храмове, оцу Николају су дошли представници локалне власти, разговарали веома грубо с њим и обећали да ће се следећи дан вратити по њега. Баћушка је сву ноћ стајао на молитви, а ујутру се над језером подигла страшна бура, која није престајала три дана. Табалск је постао недоступан. После тога, пошто се бура умирила, оца Николаја су заборавили и више га нису дирали.
Старчество
Седамдесетих година су оцу Николају почели да долазе људи са свих страна - почели су да га поштују као старца. Нису само црквени људи ишли код њега, већ и пале душе, осећајући топлоту његовог срца. Некада од свих заборављен, сад понекад није имао ни минут да се одмори од посетилаца, и стран светској слави само би тихо говорио: „Ах, кад бисте тако у цркву трчали, као што трчите за мном!“. Његови духовни дарови нису могли да буду непримећени: непознате људе је звао по имену, откривао им је заборављене грехове, упозоравао на могуће опасности, учио их, помагао им да промене живот, да га саграде на хришћанским основама, измољавао је тешко болесне.
Сачувала су се сведочанства о томе да се по молитвама баћушке њему откривала судбина људи, који су нестали без трага. 90-тих година, познати по целој земљи Псково-Печерски старац, архимандрит Јован Крестјанкин је сведочио о оцу Николају, да је он „једини, прави, прозорљиви старац на територији бившег СССР“. Он је знао Божију промисао о човеку, многе је усмеравао да иду по најкраћем путу који води ка спасењу.
Баћушки је било страно угађање људима. Није примао све. Неке је и разобличавао са речима: „Зашто си овде дошла?“ Код њега су се бојали да иду чак и поштовани свештеници. Отац Николај их је разобличавао. Познат је био случај када су код њега дошла два госта у скупим оделима, имајући веома наглашен изглед. Окадио их је речима:
«Сижу я на боцке,
А под боцкой мышка.
Мой миленок — комсомолец,
А я коммунистка…»
(„Седим на бурету, под буретом миш. Мој мили је комсомолац, а ја комунистка“)
Старац је мирно наставио службу. Понекад би доста болно ударао посетитеље по образу или челу: на тај начин је терао нечисте духове које му је било дато да види својим очима. Али када је он „шамарао“ на њега се нико није љутио, јер се у свему осећала љубав. Баћушка је учио људе да прате себе, своје помисли, да проверавају себе: да ли си у вери? На питање, како да се живи, одговарао би: „Живи као да ћеш буквално сутра умрети“.
Како, у каквом облику му се откривало оно што је сакривено, то је тајна Божија, али су бивали на пример овакви случајеви. Монахиња К. која је дошла код њега издалека, са Урала, ишла је ка старцу сва дрхтећи - после добијене трауме мучиле су је главобоље, толико јаке, да се бојала да ће скренути с ума. Шта ће рећи баћушка? Како да се припремим? Да ли ћу још дуго живети? А старац ју је погледао продорно, нежно је ухватио за рамена и рекао: „Још ћеш дуго носити хаљину, дуго...“ Због једноставности реченог није одмах разумела смисао, већ се као дете, одазвала на благост и бодрење. А већ кад јој је о.Николај помазао чело уљем и благословио је на пут, на повратку је схватила поруку: „Рано је да се растајеш са телом. Поживећеш још“.
Чудни су били и његови благослови. Догађало се да у једва познатим сапутницима види будућег мужа и жену, или у „духовном детету“ будућу монахињу. Једном је старцу дошла жена, која је кроз разна искушења и недаће била Богом приведена у храм, неким чудом је подигнута болесна са кревета. И све, што је она тада знала о животу у Христу, било је из неколико књига, међу којима се нашла и књига о подвижницима Кавказа. У души је имала „рај“ од сазнања о милости Божијој према њој, и тачног знања куда, у ком правцу треба да иде - ка Господу. У Цркви је пронађен „изгубљени новчић“.
Дошла је са сузама у очима, и реч „монаштво“ јој је било тешко и да изговори због своје недостојности. Али баћушка јој је рекао: „Иди на Кавказ, поживи на планинама, види како је“. Стајала је као да је добила сунце у руке. Старчеве келејнице су јој говориле: „Пољуби келију! Баћушка за све ове године није дао ни једном такав благослов! Не да благослов монасима да иду тамо!“ И до последњег дана, до свог одласка из овог временог живота, већ у монашкој мантији, она се сећала како је све испало - Бог је и новац послао, и сапутнике, и вођу. И такву молитву, као тамо, у планинама, како је говорила, више никад није доживела. Њено православно „детињство“ - радост, када Господ оснажује, подржава на сваком кораку, за њу је било повезано са о.Николајем Гурјановим и његовим благословом.
Просте поуке старца о томе да морамо да радимо, да избегавамо нерад, пристрасност ка вину, да треба да волимо ближње, и по заповести - да будемо свима као слуга, долазиле су чак до срца људи, који су се изгубили у тешким и суровим животним околностима. Молитве и акатисте, које је баћушка певушио танким, слабачким гласом, су се проширили у записима, сећања духовне деце о њему, његове фотографије нас и данас подсећају на сјајног свештеника, који је понео крст свога служења до самог краја.
Већ тешко болестан, он је одлучно одбио да напусти место свог служења и да пређе у мирно окружење у један од манастира, због хиљаде људи који су долазили код њега. Једна од најпознатијих његових поука је једна од последњих: „Верујући човек мора са љубављу да се односи ка свему што га окружује. Са љубављу!“
"Русија се неће подићи док не схвати ко је био наш Цар Николај"
„Господ ће даровати Русији Цара само после дубоког свенародног покајања“, говорио је старац.
Старац је устанак против поштовања Цара називао „бесовским нападима“. Кад је чуо да се чак и у црквеним круговима и часописима („Благодатни огањ“) појавио израз „царебожје“ - та реч, којом бичују оне који воле и поштују Цара и Царску власт, баћушка Николај се узнемирио и рекао: „Види, види! Њима са тако гордим мислима - ни Бог ни Цар им нису потребни! То је врагу мука да слуша и о Богу, и о Цару, он и ради на томе да се протера и Господ и све Царско... То се већ догађало за време црвене револуције... Како греше они који говоре „царебожије“. То личи на оно како су се борили против икона иконоборци... Видите, и сад све Царско хоће да сруше. Ако напишеш „Царски“ – они то униште!“
Благодатни старац Николај је непрестано говорио „Ако не буде Цара, неће бити ни Русије! Русија мора да постане свесна, да без Бога ни преко прага не може, а без Цара је као без Оца“.
...Старац Николај је говорио у светлу учења Цркве Христове људима који су питали, смућени неправославним радњама црквених делатника, о поштовању као светих Царских Мученика и Григорија Распућина: „Богу захваљујте и реците: опрости им, Господе!“ - рекао је баћушка. „Овде, у поштовању тих Светих, нема никаквог греха и никакве јереси, то су они, не размисливши, рекли тако, мучећи се због приближавања времена поновног појављивања Цара и своје недостојности. И не постоји никакав раскол! Не постоји раскол због Светаца, никада га није ни било, нити ће га бити! То је све пуста, врагом донета непријатност. Треба да благо објашњавамо да ми волимо и ценимо те Христове подвижнике, и такво поштовање од стране Цркве је дозвољено и чак се и одобрава, чак ћемо награду од Господа за то примити. Ми верујемо у њихову светост, и Црква дозвољава да им се и акатисти певају, и службе, и иконе да се осликавају, јер је у томе изражена духовна љубав ка угодницима Божијим.
Да управља народом може свако. Али да умре за народ може само Цар. - Свети Јован Златоусти
Тако је одувек било у Православљу... Та истина се чува и у Светом Писму... Видите, шта је написано на икони у Гранитној палати Московског Кремља, над главом Цара Ивана (Грозног): „Благоверни и Христољубиви, Богом Венчани Велики Цар и Велики Кнез Јован Васиљевич, све Велике Русије, многих држава Цар и Самодржац“... То је Црква о Њему тако писала... А ко неће, нека им се не моли, али нека их не вређају, и да их сачува Бог! - нека не хуле: то је велики грех. А ми ћемо се молити да нас Господ све уједини у разуму. А ви не страхујете, нека вас пљују, бију, вређају, не одступајте од Истине, трудите се. Само све радите по Јеванђељу, са трпљењем, чувајте јеванђељску истину. Треба да о свему пишемо и говоримо, само са љубављу“.
„Треба ДА ЖАЛИМО оне који су против Бога... Схватите, њих чека само пакао... Ако човек у својој души не задобије Бога - сав његов земаљски живот губи смисао“.
Јављање Цара Николаја: "Мени је дата огромна власт да помажем. Давно би помогао али нико не тражи".
Завештање старца Николаја (Гурјанова)
Старац Николај је знао дан свог одласка и у тајности се спремао за њега, подстичући и надахњујући нас на молитвени труд. У јесен прошле године, у новембру, благословио је да се хитно иконопишу гробљанска врата, како их је после назвао Царска Врата. „Кроз ова врата ћемо ми сви проћи“, говорио је Старац, „Нико неће проћи мимо њих. А каква ће бити духовна радост и весеље, кад те дочека цела Царска породица, мученик Григорије; проћи ћеш испод покрова Царице небеске и Анђеоских сила“...
Често су нас питали, какво је завештање оставио старац Николај Цркви, Русији, какви су његови завети нама, који још живимо на земљи? Блажени Старац, усред духовне пропасти двадесетог века, показивао је у свом животу и раду оно што се и тражило од пастира Христовог: проповедао је Истину, одбацујући све видове подвала. Наш је дуг да православно замислимо то, што је заповедао велики духоносни отац човеку, који се налазио пред лицем апостасије, када се жива реч скоро није ни чула, када замиру извори вода... Према Божанственом Јеванђељу: „Ако они заћуте, камење ће проговорити“ (Лк.19.40). Реч живога Старца остварила се у правом смислу те речи на камену - у духовном завештању баћушке Николаја, која се налазила на фрескама на гробљанским вратима.
Из љубави ка животворној истини Православља и ради пастве, која му је поверена Христом, он је сматрао да је његов пастирски дуг да опомене да је напредак Отаџбине, учвршћивање православне вере и спасење душе, могуће само при потпуном покајању целе Цркве, Руског народа и свих народа и нација, које је сместила у своје срце препуно љубави и трпљења Русија – покајање за свргавање Самодржавне Власти Богом Венчаног на Царство Цара: и при потпуном поимању греха одрицања од вековних црквених традиција.
Старац Николај је са сузама молио Господа да опрости Русији грех цареубиства и проповедао је искрено, дубоко, молитвено поштовање свете Царске породице и молитвеника и представника за Русију пред Богом - светог Старца-великомученика Григорија Распућина. Лични ковчег Старца стајао је код гробљанских врата дуго времена, да би сви могли да прочитају и схвате његово свето завештање поред иконе светог Цара Великомученика Николаја, кога је толико поштовао, волео и славио баћушка сав свој земаљски живот.
Последњих дана Старац је често говорио: „Молите сви светог мученика Николаја да не буде рата. Цар ће све уредити и спасти, он воли и жали Русију“.
„Мене су у детињству звали монах“, рекао је једном Старац. А ја сам био рад томе, јер сам заиста монах. Нисам знао ни за кога, осим за Господа, и нисам ни тражио. Јер је то награда од Господа - монаштво, то је призив Божији: таква је небеска радост служити Небескоме Жениху. „Се Жених грядет в полунощи, и блажен муж егоже обрящет бдяща…“ Ја сам имао своју келију, тако смо је и звали: не соба, већ келија. Иконе су биле свуда, молитвеници, духовне књиге. Огромни Царски портрети у правој величини.
Једном, кад су већ црвени дивљали, кроз прозор је улетела граната и пала код Царских портрета, али није експлодирала: ето како су Царски мученици мене од детињства чували; а ја сам Их толико волео! Чак би ми срце престајало са радом, кад бих само помислио на Њих! Осамнесте године сам дотрчао кући - плачем и вичем: „Мама! Убили су Цара!“ Она се уплашила: „Шта ти је, ћути, Коља!“ А ја нисам престајао: „Казниће их Господ, грешнике, што су Цара убили, све ће казнити“. Мени је већ тада Господ показао ту казну Божију, коју ће добити Русија због Цара: ратове, распад, глад и бешчашће. „Цар због нас плаче“, говорио сам, „а ми ни не размишљамо о Њему. А он је Угодник Божији“ (Тада је старац имао девет година)“.
Извор: Православна породица