ЗАШТО МЕНИ, БОЖЕ МОЈ


У јесен 1987. налазио сам се у Америци. Сасвим случајно сам сазнао да се у једној болници за опекотине и Кожна оболења, близу оне у којој сам ја радио, лечи неко детенце с Кипра. Мали Андреј се родио с младежом, с кератозом која је прекривала око две трећине његовог тела; цела леђа, пола груди и стомак, једну руку од лакта до врха, највећи део ногу и део лица. Једино решење је било да се предузме систематско постепено пресађивање Здравог Ткива. Лекарски тим би отклањао део здраве коже, обрађивао га у лаборатотији, одакле би излазио много већи комад који би након одговарајуће процедуре био пресађен на болесно место слабашног дечјег тела. Пре но што је напунио годину дана, мали Андреј је подвргнут тринаестој операцији пресађивања коже и истом броју анестезија. Неизмерна патња малог дечака, истрајност и стрпљивост неупоредива, неизрецива агонија и психички бол родитеља.
 
Дуго нису имали деце. Колика је тек радост била када су сазнали за трудноћу! Месеци бриге и ишчекивања. Практичне и психичке припреме. Приближава се час порођаја. Излази бебина главица. Следи јој тело… црно и наборано, ишарано младежима. Замислите само како им се изненада свет руши; спремаш се за славље, а схватиш да си се обрео пред једном далекосежном и бескрајно несагледивом драмом. Дилеме, препреке и метеж одлука надилазе сваког човека и све људе заједно.
 
Узели су своје дете и заједно дошли у Бостон. Незнанци међу незнанцима. Незнан је и исход покушаја. Неодредив период боравка. Магловита будућност детета и породице. На једном месту Св. Григорије Богослов пише: „Добро је потонуло, зло испливало, ноћу треба пловити, а светлости ни од куда, Христос спава“ (Посланица 80. Евдоксију Ретору). Такво је било стање родитеља када сам их упознао.
 
Зашто да се роди ово дете? Зашто да се толико мучи и да страда? Зашто само да пати и да неподношљиво рањава своје родитеље? Зашто, уместо да гаје снове за њега, они се плаше и помисли на своју будућност? Да су током трудноће знали за последице, могућност да је прекину била би вероватнија. Световна логика говори да би добро учинили. Вероватно би их у томе подржала и световна етика.
 
С том врстом разговора дружили смо се око осам месеци. На ова питања никада нисам дао непосредно изговорени одговор. А нисам га ни себи хладне главе могао дати. Једноставно сам са њима делио љубав, бол и патњу, онолико колико сам могао. Они сами, са чудесном истрајношћу. Савршена мајка, пуна богате осећајности и отворености, с буром вере оправданог негодовања. Отац, достојанствени див-јунак. Двоје младих људи, родитељи који су сазрели за годину дана – колико заједно неће сазрети до краја свога живота. Људи просте вере и уобичајене логике. Не превише ни црквени. Обични људи…
 
Једина утеха беше им богати Кипрaнин који је на себе узео огроман трошак дететовог лечења, као и незнанци из болнице који су им постали најближи пријатељи. Можда је Бог био мало тежак у љубави према њима, можда и неправедан, али људи су се вероватно боље понели.
 
Прошло је отприлике дванаест година. Ја сам се вратио у Грчку, боравио сам на Светој Гори и постао свештеник. Требало би да су на Кипру. Вероватноћа да је мали Андреј жив веома је мала. Барем су тако процењивали лекари, ослањајући се на сазнања и статистике. А и ја сам им веровао. Наши путеви су се разишли.
 
Година је 1999. Налазим се у Никозији. Позивају ме да заједно с тадашњим министром здравља наступим у једној телевизијској емисији. Планирано је и директно укључивање гледалаца. Јављају ми у студију да је мој стари познаник из Америке на линији и да тражи да изиђе у етар. То је био Андрејев отац. Жели да се видимо. Емисија се ускоро завршава. Излазим и налазимо се. Mоје прво питање се тиче Андреја…
 
— Није у овом свету — одговара ми. — Упокојио се? – питам.
 
— Нисам мислио на тај начин у другом, хтeдoх рећи у друјачијем свету.
 
— А где се ви налазите? – усудих се упитати. — Ми смо увек с њим, у његовом свету.
 
Нисам баш много разумео. Није много тога ни казао. Веома срдачно и достојанствено ме је позвао да пођем његовој кући и видим дете. Одмах полазимо.
 
Андреју је сада тринаест година. Посматрам га. Високи момчић, око метар и седамдесет. Његова појава, спољашњи изглед, задовољавајући. Расути младежи по лицу и рукама, но ништа одбојно. Међутим, његов проблем се не налази на телу, него у целом његовом изражавању. Андреј пати од узнапредујућег аутизма. Ни у чему није самосталан. Уопште не говори. Не реагује ни на какав чулни подстицај. Не општи. Уопште не жели да чује музику. Ничим га нису могли умирити. Апсолутно ничим, док није напунио десет година. Једнога дана његова кума га одводи у своју нову кућу, у близини цркве. Звона звоне. Андреј се по први пут осмехује. Одушевљава се. Реагује снажно. Тражи да крене к том свом чулном подстицају. Звоно престаје. Андреј је упоран. Одлазе на вечерњу. Андреј мрмори, на неки начин прати службу. Враћају се кући. Кума пусти радио. Андреј захтева да га угаси. На касетофону му пушта византијску музику, и Андреј поново живне.
 
Данас, двадесетак година касније, Андреј одлази само у цркву, зна само „Вјерују“ и „Оче наш“, све напамет, а од песама само „Пречиста Дјево, Владичице“. Одбија да иде било где другде. Крсти се правилно и радује се док глади браде свештеника и када се причешћује. То је његов живот. Једино то. Апсолутно ништа друго. Учинио је да већ и родитељи његови живе славећи Бога у „другом“, његовом свету.
 
Једно болесно, напаћено, упропашћено, аутистично дете, бескорисно за овај свет, ни у каквој вези с њим. Једно дете благословено, с необјашњивом мистичном комуникацијом само с Богом. Један драгоцени духовни бисер за овај свет. „Него што је лудо пред светом, оно изабра Бог да посрами мудре; и што је слабо пред светом, оно изабра Бог да посрами јаке; и што је неплеменито пред Светом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно, да уништи оно што јесте“ (1Кор. 1,27-28).
 
Да смо унапред знали у каквом ће стању бити Андреј, не би постојао; не бисмо му дозволили да постоји. Био би „небиће“. Али Бог нас је исмејао и изабрао га је. Ово дете је украс Божји у овоме свету. „Јер је лудост Божја мудрија од људи, и слабост је Божја јача од људи“. (1Кор.1,25).

Из књиге ''Тамо где се Бог не види'' – Митрополит Месогејски и Лавреотикисјки Николај (Хаџиниколау)
Издаје: Епархијски Управни Одбор Епархије нишке, Ниш 2018. година


 

ДУХОВНЕ ПОУКЕ МИТРОПОЛИТ НИКОЛАЈ ХАЏИНИКОЛАУ