МИТРОПОЛИ НЕОФИТ: МОЛИТВЕ ПРЕПОДОБНОГ СТАРЦА ЕВМЕНИЈА НОВОГ

(Икона Светог Евменија из параклиса Светог Никифора у Перистерони, на Кипру)
Многе и благословене године свима вама!
Слава Богу који нас је удостојио да одслужимо такву божанску Литургију као што је ова данашња, такво празнично вечерње богослужење као што је било оно јучерашње, свечано отварање (освећење) новог храма Светог Никифора Лепрозног и прво празнично богослужење посвећено Преподобном Оцу нашем Евменију Новом, Крићанину. Пошто смо јуче рекли много тога, данас ћемо поменути само неколико ствари. Јуче смо чули и сведочења наше браће којима је помогао преподобни отац наш Евменије, дарујући им здравље. Када кажемо да нам светитељи дарују здравље, то значи да нам они, у суштини, дају продужење живота, односно време за покојање. Онај ко успе да то схвати, схватио је (ко има уши да чује, нека чује – прим.прев.)!
Видите, данас наша Црква подсећа на једно чудо које је наш Господ учинио у Овчијој бањи, једном парализованом болеснику који је лежао непокретан на постељи. Колико дуго? Тридесет и осам година! Раслабљени је рекао Христу оне велике речи, које дубоко потресају нас осетљиве: Господе, човека немам, да ме спусти у бању када се узбурка вода (Јн. 5,7)! Опет и опет слушамо дирљиве речи овог човека коме је доброчинитељ Христос лично даровао здравље. Тако и ми често прибегавамо светитељима и нашем Богу када имамо неку велику муку. Обично је та потреба телесне природе. Данас се ретко дешава да хришћанин каже једном светитељу: молим те, дај ми кротост јер сам гневљив. Зар није тако? Међутим, Свети Евменије нас је управо томе учио. Говорио ми је:
- Док ти душа не изађе на уста, треба да говориш: Господе Исусе Христе, даруј ми кротост, смирење и простодушност.
- Имамо Светог Духа у нашем дворишту, а ви ме нисте обавестили?
- Ту је један Крићанин и неколико Кипрана с њим. Траже да те виде.
- Реците човеку да дође и да ми прочита молитве јелеосвећења. Он је светитељ! Можда ћу тако успети да станем на ноге...
- Мој Неофите, мој живот је почео са крстом, на крст ћу се поново попети. Од сутра више ниједан леп дан нећу доживети.
- Добро, зар се не молиш да оздравиш пошто си тако болестан?
- Не. Молим се да ми да стрпљење. Важније је да ми да стрпљење, него здравље, зато што ће ми се оно наћи и у наредном животу. Шта да радим тамо са здрављем? Оно је неопходно само до гроба, а после шта да радим с њим?
Када је имао двадесет и пет година, лекари су му рекли да се озбиљно разболео. Један лекар је погрешно схватио да Старац болује од венеричне болести и то му је рекао. Међутим, Старац не само да није знао каква је то врста болести него је био монах и девственик. Помолио се да Дух Свети просветли докторе, и тада је један од њих препознао да је у питању Хансенова болест, односно лепра. У то време лепра је била неизлечива! Упитао сам га:
- Шта си урадио када си сазнао да болујеш од лепре?
- Од превелике радости сам пао са кревета! Велики крст – велико васкрсење! Мали крст – мало васкрсење! Рекао сам Христу: зар сам ја бедни достојан да ми даш тако велики крст!
- А када је болест узнапредовала и када су почели страшни болови?
- Тада сам се молио да ми дарује стрпљење и да ми пошаље једног човека да ми прави друштво, да буде изнад мене и да ме научи молитву срца (умну молитву).
За парализованог о коме смо читали у данашњем Јеванђељу, који је тридесет и осам година чекао човека који би га спустио у бању, испоставило се да је тај човек био Богочовек Исус Христос! Мало вас зна шта се касније догодило са њим када је оздравио. То сам данас рекао свештеницима и они су се запањили. Када су Римљани ухапсили Господа, један од њих га је ударао. Само је њему Христос одговорио: „Ако зло рекох, докажи да је зло: ако ли добро, зашто ме бијеш?“ (Јн 18, 23). Тај који је ударио Христа је овај парализовани о коме смо данас слушали у Јеванђељу. Јесте ли видели каква је то захвалност! То се наводи у јерусалимском предању, које није записано у књигама Јеванђеља, али се преносило од уста до уста и тако је доспело до првих хришћана, те су га записали јерусалимски Оци.
Морамо да имамо на уму да човек лако заборавља и дарове Божје и здравље које му је подарио, и постаје незахвалан. Старац Евменије није никада био незахвалан, нити било који други светитељ. Он је гледао даље од тела, перспективу тела и душе, односно вечни живот. Има једна молитва коју је говорио. Када сам га као ђакон посетио, упитао сам га:
- Старче, толико година се молим, постим, правим метаније, читам Псалтир, идем на богослужења, исповедам се, имам старца и трудим се да га слушам... и упркос свему томе не напредујем (не постајем бољи) и не мењам се. Како то објашњаваш?
- Изгледа да ти желиш да се промениш, али то желиш мало (недовољно). Треба да говориш једну молитву, коју и ја говорим јер се ни ја не мењам: Христе мој, ја желим да се променим, али се не мењам јер те мало желим. Помози ми да те више желим, Христе мој.
Тако се моле светитељи... као да су заљубљени, зато што и јесу заљубљени у Христа! Ми се задовољавамо тиме да своју везу са Христом, Пресветом Богородицом и светитељима сводимо на молбе за разне ситне ствари. Уместо да тражимо велике ствари: дај ми кротост, дај ми смирење, дај ми простодушност. Скоро је дошла једна жена да ми каже:
- Требало ми је осамдесет година да схватим оно што си нам говорио о Светом Евменију.
- Шта си схватила, Миљо?
- Да је најузвишенија молитва она његова: Христе мој, удостој ме да те заволим, и тебе и све људе, као што их ти волиш, а не као што ја волим.
- Не могу да те се наситим! – обраћао се Христу, а од превелике радости се тако смејао да су му бркови улазили у уши.
- Усуђујем се да га назовем Евменије Обрадовани.
- Али то је придев који описује Пресвету Богородицу! Не можемо тако да га назовемо.
- Никада нисмо видели ниједног другог човека да има такву радост.
- Ово нису добри људи. Нећемо више ићи код њих!
- А зашто да не идемо?
- Зар ниси чуо да говоре да сам свет? То су лажи! Не дружим се са калуђерима који лажу!
(Мала напомена: наша Митрополија је недавно од једне побожне породице добила њиву у Акакију – код петље у Акакију, на путу према Менику – да би се ту подигла црква. Размишљао сам коме да је посветимо и јуче нам је откривено да после Светог Никифора, Светог Филумена, Светог Авксивија подигнемо и овај храм који ће бити наш последњи – јер ћемо после поправљати светиње у окупираном делу Кипра, а њих ћемо брзо обновити – и да га посветимо Светом Јакову Евијском Чудотворцу. Старцу Јакову је много стало, као да је жарко пожелео да и њему подигнемо цркву. Имајте то на уму, као што смо заједно радили овде, тако ћемо и тамо, да бисмо подигли велики храм какав и приличи том великом светитељу, који је обновио нашу веру.)
Са грчког превела Валентина Аврамовић
Извор: http://www.immorfou.org.cy/