ИГУМАН ТРИФУН (ПАРСОНС): КАКО САМ ОД ПСИХОЛОГА ТРОЦКИСТЕ ПОСТАО НАСТОЈАТЕЉ ПРАВОСЛАВНОГ МАНАСТИРА

Што се тиче најрадоснијих фаза на мом путу ка православљу, то је било канонизовање светог Јована Шангајског и Санфранцисканског. Било је то чудо, каже игуман Трифун
 
 
(Православие.ру, 2. 2. 2021)
 
Настојатељ православног манастира Свемилостивог Спаситеља у америчкој држави Вашингтон, отац Трифун (Парсонс), нема руске коријене, али се у духу може назвати дубоко руским човјеком. Његов пут ка православљу био је кривудав и укључивао лутеранство, психологију, чак и троцкизам. Сада дијели своје искуство са стотинама духовне дјеце која му се обраћају за подршку и проналазе утјеху.
 
Оче Трифуне, реците нам нешто о својој породици. Да ли је била хришћанска? Колико јој је било важно хришћанско предање?
 
Било је врло важно. Мајка ми је била оргуљаш у лутеранској цркви. Сјећам се да сам као дијете ишао у цркву и родитељи су то схватали врло озбиљно. Али средином седамдесетих, обоје су за мном прешли у православље.
 
Како сте у дјетињству и младости пронашли одговоре на своја прва питања из философије и вјере?
 
Тад сам само прихватио чињеницу да сам лутеран. Сматрао сам да је с теолошког становишта лутеранска вјера најисправнија. На факултету сам био врло активан парохијанин, члан удружења лутеранских студената, али сам у неком тренутку почео да се дистанцирам и схватио да то није за мене.
 
Шта вам се није свидјело у протестантизму?

Лутеранску цркву напустио сам на другој години факултета. Осјећао сам да то више не испуњава моје духовне потребе. Тад више нисам имао осјећај да ми то даје неку основу. Давши се у политику, напустио сам хришћанство. По изласку из Лутеранске цркве постали сте активиста Троцкистичке социјалистичке радничке партије САД (СРП). У Русији тешко разумију како се може постати троцкиста у апсолутно капиталистичкој земљи као што су Сједињене Државе…
 
То је врло могуће. Троцкисти су овде врло активни. СРП и даље има много следбеника. У ствари, имам осјећај да је значајан дио насилних протеста који су се у посљедње вријеме прелили на улице америчких градова некако повезан с вођама троцкистичког и марксистичког покрета.
 
Својевремено сте се обрели међу тим људима. Каква им је била доктрина и зашто Вам се свидјела?
 
Пронашао сам их на факултету уз помоћ либерално настројених наставника и других студената. Као и многи млади људи данас, осећао сам тада да ме влада обмањује. Имамо сиромаштво, суочени смо с расизмом у својој земљи. Осјећао сам да је хришћанство пропало и да је политика једини одговор.
 
Како су Вам реаговали породица и пријатељи? Јесу ли прихватили ваше одушевљење троцкизмом?
 
Родитељи су ми били веома забринути. Било је трвења у породици, али нису покушали да утичу на мене. Мислим да су схватили да ме ништа неће натјерати да промијеним став.
 
Сигуран сам да су се мама и тата молили за мене, али ми то никад нису рекли.
 
Зашто сте се прије преласка у православље одлучили да постанете психолог, па напустили ту професију? Какве сте слике човековог унутрашњег свијета тада видјели?
 
С временом сам почео да схватам да сам тада осјетио духовну празнину у срцу, да бих потом почео да осјећам да као психолог не могу пружити људима оно што им треба, да им треба нешто дубље. Захваљујући томе, открио сам православље и никад се нисам вратио свом бившем животу.
 
Али као психолог, нисте ли видјели духовно у људима?
 
Нешто сам видјео, али нисам разумјео шта. Једноставно зато што тада још нисам знао ништа о православљу. Доспјевши до вере, пронашао сам одговоре на сва питања која сам имао.
 
Једна од мојих познаница сматра да психолози заправо нису хришћани, и да својим клијентима нуде потпуно другачије идеје од оних које нуди Црква. Слажете ли с тим?
 
Рекао бих да је то заиста случај с већином психолога.
 
Зашто?
 
Јер се суштина психологије заснива на хуманизму.
 
Према опште усвојеном схватању, пак, хуманизам се не сматра нечим погрешним. Зашто хуманизам није повезан с хришћанством?
 
Јер је хуманизам лишеност Бога и тражење решења за питања и проблеме управо у тој лишености. Све је о човјеку, не и о Богу.
 
Како сте први пут ушли у православну цркву?
 
Била је то руска црква Светог Николе у Сијетлу. Тад сам још био на факултету. Само сам прошао поред ње и чуо звоњаву звона, ушао унутра и први пут присуствовао Божанственој литургији коју је служио епископ Сијетла Нектарије (Концевич). Нисам имао појма шта је православље, нисам разумјео ни ријеч на црквенословенском. Истина, захваљујући лутеранској прошлости могао сам отприлике разумјети шта се дешава. Сјећам се да сам тад помислио да бих вољео да сам Рус, јер бих у том случају могао постати православни. Тад ми се чинило да је за то неопходно бити Рус или Грк.
 
Други додир с православљем догодио се много година касније у Сан Франциску, у цркви Иконе Пресвете Богородице „Свих жалосних радост“, гдје почивају мошти светог Јована Шангајског и Санфранцисканског. Ово је била превојна тачка на мом путу ка православљу. Тад Свети Јован још није био проглашен за свеца, а његове мошти биле су у капели, у доњем делу цркве, испод олтара. Присуствовао сам Литургији у архијерејском чину и осјећао се као да сам у царским одајама. Било је дивно. Потпуно другачији свијет. Имао сам осећај да сам се преселио на неко друго место, у неко друго време и жељео да се ово настави што је дуже могуће. Споља се није догодило ништа посебно, али осјетио сам да ми Бог говори право у срце и схватио да је православље оно истинско хришћанство, о ком раније нисам знао ништа.
 
Прихвативши православље, нисте одмах напустили идеје троцкизма?
 
У то вријеме више нисам био активни учесник лијевог покрета и повукао сам се из партијских послова, јер ми је досадило да непрестано осјећам злобу у себи и да сам у близини злобних људи. Неке идеје, посебно оне политичке, апсолутно нису одговарале православној вјери и одлучио сам да их напустим и дијелим с људима само оно што и сам сматрам истином. Али временом сам осјетио да ме Господ удаљава од свих мојих претходних убјеђења.
 
У младости су вас привлачиле идеје троцкизма. А које идеје су Вас привукле хришћанству? И како су вам отвориле очи?
 
На многе ствари које се дешавају у Сједињеним Државама гледао сам из стандардне либералне перспективе. Нисам видјео проблеме у истополним браковима, вјеровао сам у еволуцију. Имао сам пуно либералних идеја у глави, али одлучио сам: ако то није учење православне цркве, онда ћу ћутати о стварима о којима знам и које, као што сам мислио, нису одговарале црквеном учењу. Временом сам открио да ме је Господ ослободио ових лажних учења и погрузио се морално и духовно у православну веру.
 
Шта Вам је било најтеже у православљу и зашто? И како сте успјели да превазиђете те потешкоће? Је ли Вам неко помогао?
 
Све сам више осјећао да што дубље залазим у православље, да се у мени дешавају све озбиљније промене. Моја некадашња увјерења су ишчезавала. То је на много начина олакшао мој исповедник архимандрит Димитриј (Јегоров) у граду Санта Роса. Његова кротост и љубав према Христу, његова света мудрост су ме промијенили. Имао је огроман утицај на мене.
 
И наравно, свети Јован Шангајски је имао огроман утицај на мене, од тренутка кад сам први пут посетио његову гробницу. Кад га је Руска загранична црква прогласила за свеца 1994. године, присуствовао сам прослави у Сан Франциску. Тад сам већ био увјерен у његову светост и било ми је драго што га је Црква канонизовала. Он је небески заштитник нашег манастира и осјећам његову духовну подршку.
 
Зашто сте се одлучили на монашки постриг?
 
Кад сам отишао у цркву у Сан Франциску само да се помолим, осјетио сам да више не желим да одем. Жељео сам да то постане дио мог свакодневног живота, не само недељом. Монаштво ми је омогућило да сав свој живот посветим православљу.
 
Је ли било тешко промијенити начин живота и размишљања? Како сте успјели да промијените себе?
 
Замолио сам Господа да ми помогне и да ми снаге да радим оно што желим.
 
Је ли било много тога што сте хтјели да промијените?
 
Тад сам се придржавао либералних погледа и то ме је тиштило. Али видјео сам да православље на то гледа другачије и, присуствујући богослужењима, осјетио сам мир. Учествујући у Светим Тајнама, осјетио сам Божји благослов. Осјећао сам да у овоме има нечег важног и вјеровао да ће с временом Господ промијенити моје мисли. И Он је то и учинио.
 
Да ли је монаштво некако промијенило Ваш однос с породицом и пријатељима? И да ли је њима и Вама било тешко да прихватите ове промене?
 
У почетку је мојим родитељима било заиста тешко. Били су веома разочарани што сам напустио професију. Тад су мој отац и мајка већ знали да више не идем у лутеранску цркву, али су остали у њој. Кад су, међутим, видјели промјене које су се догодиле с њиховим сином након монашења, и сами су прихватили православље.
 
Занимљив обрт: родитељи Вас нису слиједили кад сте постали троцкиста, већ су прешли у православље послије Вас. Како објашњавате ове двије потпуно различите реакције?
 
Мислим да су ме пратили, јер сам се свакодневно молио Богу да им открије православље, мијењајући ме и чинећи ме најбољим сином који сам икад могао бити за своје родитеље.
 
Да ли им је било тешко да промене веру?
 
Десило се готово тренутно. Прво су дошли у православну цркву у свом граду, а за мање од недељу дана почели с припремама за крштење. И крстили се отприлике мјесец дана потом. Било је право чудо. И сам сам их крстио и осјећао велику радост због овога. Сад су обоје сахрањени једно поред другог на православном гробљу.
 
Сматрате се особом која је у много чему усредсређена на руску културу. Можете ли објаснити разлоге за ово? Можда су на вас утицала нека ремек-дјела или писци, композитори?
 
У мени тече норвешка и шкотска крв, а Келти су у почетку били православци. Уз све ово, осјетио сам неку блиску везу с руским народом. Чак ме је привукла чињеница да Руси стоје током богослужења, њихови свештеници носе одежде и браде чак и на улицама америчких градова. То сам видјео у друштву које је постало потпуно секуларно, јер се чак ни овде католички свештеници споља не разликују од осталих. Све ово је допринијело мом погружењу у православље.
 
Да ли су на вашем путу православног свештеника били најтежи или најтрагичнији тренуци – и обрнуто, најсрећнији?
 
Готово 20 година служим као капелан у локалној полицији и ватрогасцима. У нашем округу има 11 хиљада људи, али већина их се не држи ниједне религије. Тако као капелан помажем онима који немају свештеника. Прије неколико година имали смо највећу стопу самоубистава у држави Вашингтон. У многим случајевима с којима сам се сусретао, починили су их млади људи. Тешко сам то подносио. Било је веома тешко остати јак и општити с родитељима који су управо изгубили дијете. Десило се да сам успјео да спасим људе од самоубиства или злочина, али, по закону, немам право да причам о томе. Тад сам захвалио Богу што ми је пружио прилику да помогнем онима којима је помоћ потребна.
 
Што се тиче најрадоснијих фаза на мом путу ка православљу, то је било канонизовање светог Јована Шангајског и Санфранцисканског. Било је то чудо.
 
Шта бисте рекли оним људима који, попут вас прије скоро 50 година, сад покушавају да промијене свијет у име слободе, како они мисле, а заправо га воде, можда, у хаос? Како их приближити Богу?
 
Нажалост, у Америци, будући да се хришћанство овде све ово вријеме манифестује у облику калвинизма и нема много везе с историјом и сјећањем на Цркву, многи не знају шта значи бити хришћанин. Као православни монах и свештеник, покушавам да пренесем људима радост и утеху коју и сам осећам. Желим да кроз мене и кроз начин на који комуницирам с њима виде аутентичност православља.
 
Исусову молитву називате молитвом љубави, јер у њој молимо Бога за милост и верујемо му, а не разговарамо о земаљским стварима. Како вам је помогла, а како другима?
 
Исусова молитва је за мене постала покретач који ми је помогао да оставим по страни све испразне бриге и ускладим своју свијест са Црквом.
 
Разговарао: Дмитриј Злодорјев
 
С руског посрбило, скратило и приредило: Стање ствари