АКО НЕ ПОСТУПАШ ИСТО КАО И СВИ МИ, ОНДА СИ БЕЗУМНИК
Фото: DPA
Свети Антоније Велики је писао да ће доћи време када ће свет утонути у таму, а свеопште безумље ће прекрити земљу црним крилима.
Тада ће они који у свјој души не угасе светлост вере и не препусте се страстима, бити сматрани душевним болесницима или уображеним фанатицима. За оне који буду испуњавали Заповести Христове, тај свет ће донети пресуду која гласи:
„Ако не поступаш исто као и сви ми, онда си безумник!“
Таквог човека ће гледати као непријатеља који остале људе хоће да лиши животне радости и који проповеда некакво бесмислено и нејасно учење о греху и вечној казни.
Данас долази време када се сматра да етичка норма, достојна савременог човека, треба да се састоји у неограниченој слободи која омогућава остварење свих прохтева и страсти, ондсно одуство моралног филтера.
Али, у томе и јесте парадокс: човека не чини срећним та сведозвољеност, већ се напротив дешава да долази до настанка унутрашњег несклада, празнине и дубоког незадовољства у души. У најбољем случају, може се десити човек осећа тугу због тога што је изгубио нешто драгоцено. А у најгорем, може се десити да развратника обузме беживотна равнодушност и поистовећивање са својим изопаченим нагонима…
„Символ вере“ савременог света састоји се у томе да човекове жеље и страсти треба да буду задовољене. Но, из искуства се зна да страст лаже и да увек обећава, али да никада не пружи оно што је обећала. После испуњавања страсних жеља, човек не осећа ни радост ни задовољство. За разлику од тога, борба са страшћу и пожудом се завршава духовном радошћу. Након победе над страшћу, човек у души осећа мир и спокјство и доживљава заиста посебан осећај лакоће и унутарње просвећење као награду за подвиг…
Данашњи човек не може да подражава древним праоцима у уздржању као монаси древним подвижницима у њиховом аскетизму. Но и поред тога општа идеја је иста:
Стварни смисао човековог постојања и лепота живота, непозната сладострасним и бескарактерним друшама, се не проналази у задовољавању страсти нити у томе да јој се човек потчини, већ у обздавању чулности и пожуде…
Људи који су до дна испили чашу земних задовољстава, али су уз то били довољно поштени према себи самима, говорили су да нису нашли радости у животу и да нема среће на земљи…
Међутим, људи којима не владају страсти, него у животу имају узвишене циљеве , знају да постоји срећа. Такви људи, што су им више циљеви узвишени и што више обуздавају своја вулгарна осећања, постају све срећнији, што значи да је истинска радост удео чистих срцем.
Наравно, постоји још узвишенија радост, а то је благодат Духа Светога.
Аутор: арх. Рафаил Карелин
Извор: „Светост брака“, издање манастира Подмаине, 2009.год.
Тада ће они који у свјој души не угасе светлост вере и не препусте се страстима, бити сматрани душевним болесницима или уображеним фанатицима. За оне који буду испуњавали Заповести Христове, тај свет ће донети пресуду која гласи:
„Ако не поступаш исто као и сви ми, онда си безумник!“
Таквог човека ће гледати као непријатеља који остале људе хоће да лиши животне радости и који проповеда некакво бесмислено и нејасно учење о греху и вечној казни.
Данас долази време када се сматра да етичка норма, достојна савременог човека, треба да се састоји у неограниченој слободи која омогућава остварење свих прохтева и страсти, ондсно одуство моралног филтера.
Али, у томе и јесте парадокс: човека не чини срећним та сведозвољеност, већ се напротив дешава да долази до настанка унутрашњег несклада, празнине и дубоког незадовољства у души. У најбољем случају, може се десити човек осећа тугу због тога што је изгубио нешто драгоцено. А у најгорем, може се десити да развратника обузме беживотна равнодушност и поистовећивање са својим изопаченим нагонима…
„Символ вере“ савременог света састоји се у томе да човекове жеље и страсти треба да буду задовољене. Но, из искуства се зна да страст лаже и да увек обећава, али да никада не пружи оно што је обећала. После испуњавања страсних жеља, човек не осећа ни радост ни задовољство. За разлику од тога, борба са страшћу и пожудом се завршава духовном радошћу. Након победе над страшћу, човек у души осећа мир и спокјство и доживљава заиста посебан осећај лакоће и унутарње просвећење као награду за подвиг…
Данашњи човек не може да подражава древним праоцима у уздржању као монаси древним подвижницима у њиховом аскетизму. Но и поред тога општа идеја је иста:
Стварни смисао човековог постојања и лепота живота, непозната сладострасним и бескарактерним друшама, се не проналази у задовољавању страсти нити у томе да јој се човек потчини, већ у обздавању чулности и пожуде…
Људи који су до дна испили чашу земних задовољстава, али су уз то били довољно поштени према себи самима, говорили су да нису нашли радости у животу и да нема среће на земљи…
Међутим, људи којима не владају страсти, него у животу имају узвишене циљеве , знају да постоји срећа. Такви људи, што су им више циљеви узвишени и што више обуздавају своја вулгарна осећања, постају све срећнији, што значи да је истинска радост удео чистих срцем.
Наравно, постоји још узвишенија радост, а то је благодат Духа Светога.
Аутор: арх. Рафаил Карелин
Извор: „Светост брака“, издање манастира Подмаине, 2009.год.
