АКАДЕМИК ДАРКО ТАНАСКОВИЋ: СЛИЈЕДИМО ИСКРУ СВЕТОГА САВЕ ЈЕР ЈЕДНОМ СВАНУТИ МОРА


Српски народ и његова Црква, али и хришћанство у цјелини, а посебно православље, данас су под великим притисцима, због чега, а зарад сванућа које једном мора доћи, искрено и пожртвовано треба слиједити пут Светога Саве, поручио је академик проф. др Дарко Танасковић.

У организацији Српског пјевачког друштва „Јединство“ Котор – 1839, Танасковић је јуче бесједио на Светосавској академији у Цркви Светог Николе у Котору.

„Много је разлога да се бринемо, да стријепимо да улазимо у период тешких притисака на православље, са коначним циљем његовог разарања. Управо зато морамо слиједити пут Светога Саве, како у душама својим, тако у и у свакодневном раду и дјеловању. Понављам то једино није утопија. Да ли је то могуће? Велики владика Његош, као што је велики владика Николај Велимировић написао, није учио теологију по књигама, него по звијездама. Он је рекао удар нађе искру у камену. Е па драги пријатељи, та искра је Свети Сава. Слиједимо, ако можемо ту искру, слиједимо је искрено и пожртвовано, слиједимо је до зоре, до дана, јер једном сванути мора“, казао је Танасковић.

Подсјећајући да се ове године обиљежава осам вјекова аутокефалности Српске православне цркве, коју је за српски народ обезбедио Свети Сава 1219. године, неки постављају питање, крајње непримјерено, зашто је то морало да се деси у Никеји.

„Стање послије 1204. године и срамног пустошења Костантинопоља односно Цариграда од стране крсташа и стварање латинског царства натјерало је цариградског патријарха да се пресели у Никеју. Реците ми, не живимо ли ми данас у сличном времену, свеколиког, разностраног и крајње подмуклог притиска на православље. Свети Сава је ишао у Никеју зато што се морало ићи у Никеју. Патријарх Павле је својевремено говорио закуцаћу на сва, па и на ђавоља врата ако треба, да служим Христу и српскоме народу“, казао је Танасковић.

Уређујући Српску православну цркву промишљено је Свети Сава, наставља даље академик,  међу првима основао Зетску епархију 1220. године.

„Годину дана по добијању аутокефалности са сједиштем у Манастиру Светог Архангела Михаила на Превлаци, а исте године и Хумску епархију са сједиштем у Манастиру Свете Богородице у Стону. Ту је уосталом  и оближња Савина. Није случајно то што је поштовање Светога Саве у овим крајевима, међу Србима, израженије него у многим другим српским земљама“, казао је Танасковић.

Оно што је, како наводи, најважније за све нас данас, то је да разумијемо што је порука Светога Саве за савременог човјека у савременом свијету, јер истински Христов пут није нешто што је завршено.

„Истина Христова се стално обнавља, при свакој Евхаристији. Тај завјет који се обнавља уствари је путоказ у трагању за начином обнове моралних вриједности свијета и за начин дјелања. Практичног дјелања у свијету, а не враћања уназад. Морамо се држати Христових завјета у сваком времену и то нас управо учи Свети Сава који је за српски народ и за српску државу заправо створио све што је требало да то буду истински самостална Црква и истински достојанствен народ са својом државом у средњем вијеку. Свети Сава је заиста за  српски народ и за српску државу наравно, а прије свега и за Српску цркву, учинио све што је у то вријеме било потребно. Владимир Ћоровић велики познавалац живота и дјела Светог Саве пише: систематски је радио да створи Православље као синтетички дио српске државне културе; српску државну мисао Немањићке династије створио је физички Немања, а интелектуално Свети Сава. То је био задатак који је налагало вријеме. Дакле, он јесте српски светитељ, он јесте оснивач наше државе, наше Цркве.  Али он је то урадио на начин који ни у чему не доводи у питање универзалност Христовог наука. Напротив, убијеђен сам да је то најуниверзални начин исповиједања и практиковања Христове вјере“, казао је Танасковић.

Наставља и да они који ни у шта не вјерују, а понајмање у Бога, перфидно раздвајају духовно и световно.

„Ум и вјеру, тврдећи да уколико ми данас позивамо на одуховљење свијета заправо гледамо у прошлости и још бјежимо од реалности, робујемо миту, па да треба све то заборавити и гледати само оно од чега живиш из дана у дан. Е не, јер ако се тако ради, онда видимо докле такав живот води. Куд год се окренемо по свијету видимо да би био потребан, не само један Свети Сава, него стотине Светих Сава и то да иду по цијелом свијету па да га на свој начин уређују за људе, али наравно по Божијој мјери. Јер, човек је по Божјој слици и прилици настао и зато је најдостојанственије биће на овоме свијету“, казао је Танасковић.

Он је рекао и да је Свети Сава Србима као народу пружио све.

„Оно што му је потребно да би у држави коју је створио са Црквом коју је служио, достојанствено живио. Имамо ли ми  данас таквога учитеља?“, запитао је Танасковић.

Данас је, додаје, „логос“ разбијен, а у вријеме Светога Саве „номос“ – грађански закон и „канон“ – црквено правило,  функционисали су тако да је држава заједно са Црквом живјела у симфонији.

Сматра и да је данас потребан хришћански фундаментализам.

„Али какав фундаментализам? Враћање Христовом примјеру, враћање ономе како је Христос дјеловао и врачање ономе што је његов завјет дат људима. Јер, ако се вратимо томе, онда ми, понављам, у сваком евхаристијском слављу заправо обнављамо завјет са Исусом Христом, на темељу вриједности хришчанства и имамо шансу да поново осмислимо свијет. Управо зато што се плаше таквога пута, они који су са пута скренули, покушавају да нам објасне да је то утопија“, казао је Танасковић, подсјетивши да се Свети Сава подвизавао духовно,  а дјеловао световно.

Светосавској академији присуствовао је и конзул Србије Зоран Дојчиновић.

У име домаћина присутне је представио члан „Јединства“ Драган Ђурчић, подсјетивши на јубилеје које овај хор (180 година рада и постојања) и Храм Светог Николе (110 година у овом обличју) , са својим парохом, протојерејом ставрофором Момчилом Кривокапићем (50 година службе у истом храму), поред 800 година аутокефалности Српске православне цркве, обиљежавају ове године.

У оквиру богатог музичког програма наступили су велики и мали хор СПД „Јединство“ Котор 1839, под диригентском палицом Иване Кривокапић и Михајла Лазаревића.

Уз Салгетијеву (которску химну) „О српска млада невина чеда“ и Мокрањчеву „Химну Светом Сави, премијерно је изведена и пјесма „О Свевишњи Творче непостижни“ из Његошеве Луче Микрокозма.

Солиста је била Јована Миљеновић.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

 

offline