Филијални храмови

Храм Светог архангела Михаила на градском гробљу у Сребреници. Градња храма почела је крајем шездесетих година двадесетог вијека према пројекту архитекте Бранислава Холцлајтнера. Главни мајстор при изградњи био је Стеван Милошевић са синовима Обрадином и Видојем, а радове је надзирао архитекта Драгутин Арсеновић. Храм је изграђен за вријеме службовања свештеника Луке Јовановића, а завршен је 1971. године. Освештао га је епископ зворничко-тузлански Лонгин Томић 07. новембра исте године.
Храм је у посљедњем рату (1992-1995) знатно оштећен. Унутрашњост је демолирана и обешчашћена, а сав инвентар је уништен. Храм је након рата дјелимично обновљен и створени су услови за обављање богослужења. Као привремено рјешење направљен је иконостас од иверице. Иконе на иконостасу дјело су непознатог аутора.
Раније је на мјесту постојећег храма била црква брвнара, која је срушена због дотрајалости при изградњи новога храма. Прије брвнаре, по предању, ту је било мјесто молитве самог деспота Стефана Лазаревића, подигнуто 1413. године.

Храм Преподобног Сисоја Великог у Поточарима. Храм је димензија 17х8,36 метара. Градња храма почела је 1999. године према пројекту архитекте Велимира Стојановића из Бијељине. Општина Сребреница даровала је ЦО-ни Сребреница земљиште за градњу овога храма. Темеље је освештао епископ зворничко-тузлански г. Василије 29. октобра 1999. године.
Радови су обустављени 2000. године, а према рјешењу општинских власти Сребренице, донесеном на основу одлуке високог представника Уједињених нација (УН) у Босни и Херцеговини Волфгана Петрича из Аустрије. Односном одлуком Високог представника УН-а „стављају се ван снаге све одлуке свих општина у БиХ-ни о поклањању, давању у закуп и отуђењу земљишта настале од 05. априла 1992. године и касније.“ До тренутка обустављања радова озидани су зидови до висине једнога метра. Бројна обраћања и молбе ЦО-не Сребреница и епархије Зворничко-тузланске по овом питању на разне адресе у БиХ-ни нису уродила плодом. Овај храм свједок је дискриминације Српског народа у Сребреници и Босни и Херцеговини од стране високих представника УН-а, а потом и Европске уније.

 
Храм Свете великомученице Марине у селу Подравање. Храм је димензија 11,3х7 метара. Храм је саграђен на земљишту које је јереј Славко Шарац, родом из Подравања, парох у Петрињи, даровао ЦО-ни Сребреница. Градња храма почела је 03. октобра 2009. године. Темеље је освештао епископ зворничко-тузлански г. Василије 31. јула 2010. године, а завршени храм освештао је исти епископ 30. јула 2011. године. Кум храма био је Момир Шарац из Подравања, кум крстова Светозар Маринковић, а кум звона Жељко Лалушић.
Иконостас од јаворовог дрвета израдила су браћа Јанко, Бранко и Живорад Петровић из Подравања. Иконе на иконостасу живописао је Горан Пешић из Чачка.

Храм Вазнесења Господњег у Дугом Пољу. Градња храма почела је у новембру 2010. године према пројекту архитекте Радована Попића из Бијељине. Земљиште на којем се гради храм даровао је Душан Илић из Дугог Поља.
Од самог почетка изградње храм је постао предмет напада и политичко-медијске манипулације општинских власти у Сребреници. Општина Сребреница је противзаконито више пута одбијала да изда локацијске услове и грађевинску дозволу за изградњу храма у Дугом Пољу, иако за то није било ниједне законске препреке. Покушавајући да својим политичким утицајем и медијском манипулацијом храм у Дугом Пољу поставе у конотацију која му не приличи, општинске власти су настојале да спријече градњу. Кампању против изградње храма подржале су поједине амбасаде и међународне институције у БиХ-ни, као и политички фактори из Федерације БиХ-не. Због огромног притиска Грађевински одбор је у прољеће 2011. године обуставио изградњу храма – до добијања дозволе за градњу. Крајем јануара 2013. године Влада Републике Српске, тачније Министарство за просторно уређење, грађевинарство и екологију, у својству другостепеног органа, издала је дозволу за изградњу храма у Дугом Пољу. У прољеће 2013. године настављени су грађевински радови, а половином 2014. године и завршени.
Дана 14. септембра 2014. године темеље и звона за храм освештао је епископ зворничко-тузлански г. Хризостом. Кум темеља био је Огњен Марковић из Подравања, а кумови и дародавци звона Жељко Ђокановић из Саса и Горан Николић из Пећишта. Крстове за храм приложио је и кумовао Здравко Аврамовић из Обади.