МАНАСТИР ТАВНА



Адреса манастира:
Манастир Тавна, 76335 Д. Трнова - Бањица
Контакт:
Тел: +387 55 552-455

О манастиру
 
Манастир се налази на обронцима планине Мајевице у близини пута Бијељина - Зворник. Храм је посвећен Пресветој Тројици. Сам настанак манастира везује се за краља Драгутина и помиње се као његова задужбина. У Троношком и Пећком љетопису манастир је задужбина краља Драгутина и његових синова. Манастир Тавна се помиње као такав у турским пописима 1548-1586. године. Током XVII вијека имамо два помена манастира: први из 1627. године у једном запису на рукописном Четверојеванђељу у Цетињском манастиру, а други из 1629. године у запису на једном минеју. Након ова два навођења постоји помињање језуите Рудолфа Бзенског који је био војни свештеник у Зворнику, а други помен је када се у Тавни потписао будимски епископ Евтимије на једној књизи.
Из XVIII вијека имамо, такође, мало података. Први податак је из 1716-1718. године од једног аустријског анонимног извјештача, а други помен је из 1750. године на једној рукописној књизи неког свештеника из околине Бањалуке.
У XIX вијеку имамо више писаних помена манастира, из којих се види његов значај у сваком погледу за народ Зворничко-тузланске епархије. На основу тих података може се видјети да је манастир претрпио многа страдања и разарања. Између осталог уништен је живопис и многе друге манастирске драгоцјености. Након Првог српског устанка (1804) Турци су опустошили манастир. До његове значајније обнове долази 1814. године за вријеме управљања манастиром игумана Јефте, али благостање у манастиру није дуго потрајало, јер је већ 1820. године Осман-паша оробио манастир. Због веза са устаницима који су подигли устанак у Босни и Херцеговини 1874. године и помоћи рањеницима, током 1875. године Турци су запалили манастир, игумана Александра Симића осудили на тешку десетогодишњу робију у Видину, а јеромонаха Јоаникија и учитеља Петра Лазаревића на по три године затвора у Тузли. Након Бечког конгреса (1879)  и уласка аустроугарске војске у Босну ова двојица су били пуштени на слободу, а игуман Александар бива ослобођен након уласка Руса у Видин. Послије ослобађања сва тројица су дошли у манастир и започели обнову и напорним радом успјели да заврше главне радове до Велике Госпојине 1879. године. Овим радовима извршене су највеће измјене на првобитном изгледу манастира. Послије ове обнове за манастир настаје релативно миран период, у којем се нарочита пажња придаје просвјетно-духовном описмењавању и образовању народа. Тако су у манастир примана сирочад на издржавање и школовање, а многим сељацима су даване бескаматне позајмице да би откупљивали своја имања од ага и бегова.
Први свјетски рат на управи манастира затекао је Константина Јовичића који је током повлачења српске војске преминуо у Призрену 1915. године. Манастиром умјесто пок. Константина управља архимандрит Леонид Јергић. Њега насљеђује архимандрит Лазар Марковић, бивши прота брчански. Он је 1929. године смјењен  због лошег управљања манастиром. За старјешину манастира дошао је архимандрит Данило Билбија  из Босанског Грахова, који је својим радом врло много учинио за манастир и народ овога краја. Избијањем Другог свјетског рата и распадом Краљевине Југославије морао је под притиском усташа да избјегне у Србију. Упокојио се у Бањи Ковиљачи 24. децембра 1942. године.
Усташе су 1941. године интернирале и растјерале братство, а манастир опљачкале. Нијемци су 1943. године запалили конак. Тада су уништени манастирска библиотека и архива. Након рата на управу манастиром долази архимандрит Гаврило Вукојев, али у једном атеистичком окружењу није му успјело да обнови манастирски живот. Тек када су у манастир дошле монахиње из манастира Јовања код Чачка на челу са монахињом Февронијом (Божић) почела је извјесна обнова манастира. Међутим, историјска обнова манастира Тавне кренула је доласком 1954. године игуманије Јустине (Керкезовић) из манастира Стјеника код Чачка, која је успјела окупити ново тавњанско сестринство већином из сјевероисточног дијела Босне и Херцеговине. Историјско дјело обнове манастира Тавне започето игуманијом Јустином Керкезовић наставиле су њене насљеднице игуманије: Ефимија (Красавчић) и Недеља (Николић), а успјешно наставља актуелна игуманија Марта  (Манојловић).



 

МЕТОХ МАНАСТИРА - МАНАСТИР ЧАСНОГ КРСТА